Welcome to the official website of author
Lazar Janić
THE BOOKS
Romani, trilogija, proza i poezija... I još po nešto...
Kuća obrasla bršljanom
Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem prema blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala kao kod ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim možda, trulog lišća i raskvašene zemlje, koji su mu napunili ždrelo. Zadnjim atomima snage pokušavao je da progrize tu opnu koja ga je sprečavala da diše... Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja ga sigurno već sa zebnjom pogleda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve, ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao, ma samo da udahne kroz ovu ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...
Dok je septembarska noć 196o. godine sve više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kućice zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodišnji dečak je umirao…
Veštičje ludilo
…Senke lisca igrale su mu na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku sumske ptice. Kao macevi, srpovi sunceve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori, i sad nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko noznih prstiju, spirajuci crnilo visenedeljnog nepranja... Sagao se, i zahvativsi sakama hladnu penu talasica, ispljuskao se po golim grudima. Stresavsi se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tecnoscu, prozdirao ju je halapljivo, a visak iz saka razbacivao po ramenima i ledjima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u sljunkovito korito i veslao rukama, gurajuci sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobodjenim, i od odjednom osvojene slobode, dobio je zelju da vice! I vikao je sumske ptice, vikao je istocni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda vise nije vikao, nego je samo vristao od radosti!
Oni su ovde, sa nama
Da je neko te septembarske noći 1895. godine prolazio nadomak Lakića, šumom pored potoka ispod kuće Arandjela Lakića, video bi strašan prizor! Aleksa Lakić stoji pored vatre, izbezumljeno galami na jednog, sa rukama unazad za drvo vezanog dečaka, golog do pojasa i bosog, samo u gaćama, i sa maramom naguranom u usta! Iza njega sedi jedna vezana devojka, duge crne kose, u beloj, prljavoj i iscepanoj haljini, sa krpom zapušenim ustima i razrogačenim očima, koprca se, bezuspešno pokušavajući da se oslobodi vezova!
Ali, niko nije prolazio šumom, i niko to nije video, jedino se iz neke daljine čuo demonski smeh neke žene, ili je to samo vetar, hučući kroz šumu, učinio da to tako zvuči!
Misli očešljane vetrom
Te 1966. Indira Gandi je izabrana za premijera Indije, Žorž Pompidu za predsednika Francuske, Bitlsi su harali UK i otkriven je Saturnov mesec Epimetej.
Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Kalifornije, u Kini je počela kulturna revolucija, Roling Stounsi izdali Paint it Black i rodio sam se ja.
Te 1966. Aleksa Lakić je imao šest godina, igrao se na livadi pored kuće obrasle bršljanom i nije ni slutio da sam se ja rodio.
Upoznali smo se tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom rakije i rekao: Dobar dan, ja sam Aleksa Lakić. Želim da ti ispričam jednu priču.
Ta njegova priča me je oborila s nogu, ili je to možda uradila rakija koju je doneo?
Priču sam pretočio u roman "Kuća obrasla bršljanom".
Rakiju sam popio.
Mirisi mamurnog mora
Sve svoje pesme napisao sam sa dvadeset godina… I od onda sam prestao da ih pišem.
Život je otišao dalje, a one su ostale, zaboravljene, u prvoj zbirci pesama, “Mirisi mamurnog mora”, koju sam napisao još daleke 1986. godine, na Lastovu… Te zbirke više nema. Imao sam jedan primerak, i pre mnogo godina sam ga poklonio jednoj devojci. Neke od tih pesama ostale su mi u sećanju, a neke sam nedavno uspeo da pronadjem u rukopisima, u nekim svojim starim beležnicama iz davnog vremena.
U želji da ove pesme istrgnem iz zaborava, sakupljam ih ponovo, u ovoj knjizi istog naslova…
I zaista, listajući te stare beležnice, pored mirisa prašine, ponovo sam osetio i taj miris mamurnog mora, koji me je nadahnuo…
Sam, ispod šljive
Beograd, 1991. godine.
Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandara-mandara okolišavajućim, a za koji je isti arogantno mislio da je diplomatski, u sedam oblandi uvijenim rečnikom spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio…