“Znate, prvih godina mog života, još od kako smo živeli u Beogradu, mrzeo sam nedelje… Zato, što je moja majka nedeljom sprovodila jedan skoro religiozan ritual! Imao sam, pa ne više od četiri godine…”, govori Aleksa Lakić čučeći pored vatre. Aleksa povremeno ubacuje u plamen po komad drveta. Ostalo vreme džara po izgorelim ugarcima na krajevima ognjišta dugačkim štapom, koga je malopre odrezao sa drveta svojim lovačkim nožem. Odraz plamenova titra mu iz očiju, crvenim, skoro demonskim sjajem. Ne gleda u svoje sagovornike, nego u vatru, i čini se kao da vatri, ili možda samom sebi, i priča…
      … Majka ga budi naglim i grubim odizanjem jorgana, koji odvaja njegov topli kutak od hladnoće koja izbija iz zidova, i još nerasanjenog, sa ostacima poslednjeg sna koji mu još nedosanjan polako izvetrava, odiže iz kreveta, stavljajući ga ispod ruke, onako kako bi nosila džačić šećera, i iznosi iz sobe. Tiho ječi i batrga se samo golim nogama ispod jednostavne spavaćice, koja se skida svlačenjem preko glave, jer su mu ruke zarobljene uz telo ispod majčine ruke. Njena ruka mu miriše na smrdljivu so.
      Iako zna da broji do sedam, i zna da nabroji sve dane u nedelji, ali ipak to znanje ne ume da primeni u praksi, i uvek ga ovaj njen postupak dočeka nespremnog… Znači, opet je nedelja… 
      Unosi ga u malu sobicu ofarbanu u belo, u kojoj je jedno veliko ogledalo i mala polica  sa mnogo raznoraznih bočica smrdljive sadržine, koje majka zove mirišljavim solima. Na sredini sobe je veliko duguljasto korito, iz koga se diže vruća magla. Majka ga spušta pored korita i jednim potezom skida mu spavaćicu preko glave, ostavljajući ga golog golcijatog. Ništa mu ne priča dok ga ne ubaci u korito, u kome je do polovine nasuta vruća voda, i čija mu gornja ivica, kad sedne, zamalo prelazi najgornji čuperak njegove kose. Onda mu se smeje. Dodir njegove meke kože sa vrućom vodom je nešto neopisivo bolno. Ranije bi se dernjao i nogama i rukama pravio vodoskoke, koji bi pokvasili majčino lice i bluzu, ali tada bi ga ona besno vadila iz korita, i jednom rukom ga izdizala za obe njegove ruke uvis, dok mu prsti na nogama ne bi jedva dodirivali pod, a drugom rukom pljeskala po zadnjici, dok ne bi pocrvenela, već opečena vrućom vodom, od otisaka njenih prstiju.
      Zato sada ćuti i više ne pravi vodoskoke.
      “Nemoj da mučiš sebe takvim sećanjima, ionako nisi siguran u to ni da su istinita”, prekida ga u prisećanju glas, koji kao da dolazi iz njegove glave, i on se okreće, i sad vidi svog sagovornika, stoji u mraku pored drveta, odblesak vatre mu tek malo titra na licu, ali on odmah u njemu prepoznaje sebe sa petnaest godina! Dečak kao ugljen crne kose, koja u mraku deluje još crnja i kovrdža mu se na čelu, gleda ga blago svojim zelenim očima u kojima se ogledaju plamenovi. Aleksa besno udara štapom po vatri, toliko da varnice odskaču po njemu, i viče na sebe mladjeg: “Ti ima da ćutiš, Arandjel te je kupio svojim parama, i ti si u Beogradu pravio nestašluke i uživao, zato si zaboravio kako sam ja živeo pre nego što smo se doselili u Lakiće!”
      Sagovornik mu ne odgovara, i čini mu se da mu izmiče, da se utapa u pomrčinu, i  odjednom ga više nema. Zato, sa druge strane vatre, sad čuje dobro poznati smeh svoje majke, i okreće se prema glasu. Zaista je tu, u onoj svojoj beloj haljini, i sa crnom sada raspuštenom kosom, sedi naslonjena na drvo, gleda ga podsmešljivo i izaziva ga: “Uvek si bio pr-lja-vo! de-ri-šte! Aleksa Lakiću! Uvek!” I diže glavu u nebo i smeje se u noć…
      Aleksa sada ćuti, ponovo gleda u vatru, i ponovo džara ugarke svojim štapom…
      …Smrdljive soli, i sapun koji mu ulazi u oči, i nisu najgore stvari u ovom njegovom nedeljnom kupanju… Gora stvar su četke kojima mu majka struže skorenjenu prljavštinu sa vrata, ruku, od dlanova do iznad lakata, i nogu, od kolena do tabana… A najgora stvar je što se majka svo vreme smeje, i peva mu neku glupu dečju pesmicu dok mu to radi!
      U koritu ga dranja dok se voda skoro ne ohladi, a onda donosi u loncu iz kuhinje sa šporeta još vruće vode, malo je rashladjuje zahvatajući je metalnim bokalom i podižući uvis, prosipajući je nazad u lonac. Temperaturu vode proverava stavljajući u lonac svoju ruku. Ali njena koža je otvrdla, i ono što je njoj mlako, njemu je još vrelo! Onda mu naredjuje da ustane, i sipajući mu vruću vodu bokalom pravo na glavu, ispira ga od sapuna i prljave vode. Poliva ga celog više puta, sapunicu sa njega skida stružući ga i pljeskajući drugom rukom, po ledjima, prsima, rukama, i nogama, gura mu prste u uši, ispod pazuha i izmedju nogu,  gnječka mu piška i njegove loptice, zavlači brid dlana u razrez guzice, i to sve dok ne potroši sadržaj lonca. Dobro je raspoložena i smeje se glasno, mala kupaonica odzvanja od njenog smeha. Briše ga peškirom koji je dvaput veći od njega i u njega umotanog, iz koga mu viri samo lice, iznosi iz kupaonice.
      U kuhinji pored šporeta ga suši trljajući ga peškirom po telu, i nadnoseći mu glavu nad vruću plotnu, suši mu kosu.
      Kosu mu maže orahovim uljem i tek tada uspeva da začešlja neposlušne kovrdže, praveći mu razdeljak na desnoj strani glave.
      Oblači mu belu svilenu košulju, koja ne propušta znoj i zakopčava mu je do grla. Obuva mu čarape do kolena , na sive i crne pruge. Nikakve gaće u tim godinama ona mu još ne oblači, nego mu na golo telo oblači grube, crne čojane pantalonice, čije su nogavice tesne i završavaju se ispod kolena, u koje uvlači košulju, ali koje ga grebu od kolena pa do medjunožja! I mali kaputić, kratak napred, i sa dva mala  trouglasta repa pozadi, iste je boje i od istog materijala. Pred njom ne sme da se češe po nogama, iako ga svrbi, jer ga inače udara svojom teškom šakom po prstima. Zato se uzdržava, dok mu ona vezuje belu benkicu oko vrata da se ne isprlja dok jede svoj doručak, sastavljen od kačamaka sa kiselim mlekom, ili lepinjica od brašna namazanih pekmezom od šljiva.
      Zato, čim se majka okrene i ode u svoju sobu da se i ona spremi, gura ruke u pantalone, dranja se besomučno i vuče krajeve košulje što niže, da ga zaštiti od debele čoje koja ga ujeda!
      Majka se vraća u dugačkoj do zemlje beloj haljini, dugih rukava i uz grlo. Na glavi nosi šešir širokog oboda sa veštačkim cvećem, a na ruci malu damsku tašnicu u boji haljine. Suncobran nosi i kad je sunce, ali i kad ga nema. Proverava koliko je pojeo od doručka i požuruje ga da pojede sve, jer će uskoro stići gospodin Majković.
      E, sad, ne seća se on kako se taj gospodin, koji svake nedelje dolazi kočijama pred njihov stan po njih dvoje, stvarno zove, ali ga je nazvao gospodin Majković, zato što se stalno dodvorava njegovoj majci, “Kako smo danas, draga gospodjo Radica Lakić, blagodarim, blagodarim…”, ljubi joj ruku, vodi je sa izdignutom rukom do vrata kočije, i pomaže joj da se popne, pridržavajući je za gornji deo butine drugom rukom! Aleksu diže uvis kao džačić, i uz jedno “Hop-laaa!”, ubacuje u kočiju, a zatim i sam seda. Kočijaš kreće i ne pitajući za odredište, očigledno je da ga već zna.
      “Taj gospodin Majković, kako ti kažeš, je očev  prijatelj i ministar u ratnoj srpskoj vladi, a to hvatanje za majčine butine si samo umislio, zato što ti se nikad nije svidjao,” ponovo mu se javlja glas ili u glavi, ili iza ledja, i Aleksa zna da se petnaestogodišnji dečak u njemu ponovo vratio. Umesto njega odgovara majčin glas ispred njega, suzdržavajući se od smeha: “Ooo, itekako me je taj gospodin pipkao po zadnjici, ne bila ja sad ovde, ako nije!” I opet taj njen glasan smeh koji mu kida nerve i dovodi ga do ludila i on viče: “Ućitite oboje! Ućutite oboje!” I nastavlja da se priseća dok i dalje gleda u vatru…
      …Njihovo odredište zna i Aleksa, a zna i da usput prolaze pored bazara, i on, kako ga je majka već naučila, traži uvek neku poslasticu, belu alvu, krompirov šećer, medene kolače ili šarene bombone da mu majka kupi. Gospodja Radica Lakić, hladeći se lepezom, uvek mu odgovara da je rat, pa i otac mu je u ratu, krvari za otadžbinu, nije sad vreme za troškarenje para na besposlice. To je uvek okidač za gospodina Majkovića, koji se dodvorno smeška i zalizuje brk, da zaustavi kočijaša, kaže mu da ih pričeka i onda svo troje prolaze kroz bazar. Aleksa dobija svoju poslasticu, ali i Radica uvek zastaje da se divi pred nekim odevnim predmetom, šalom, šeširom, bluzom, ili pred nekim prstenom ili narukvicom, ponestalo možda i mirišljive soli, i da u to čeznutljivo gleda, dok se gospodin Majković uslužno ne ponudi da priušti to zadovoljstvo gospodji Radici i da joj tu sitnicu kupi, na što ona, posle kraćeg navaljivanja, teška srca pristaje…
      Svoj poklon, osim ako to nije intimni veš, gospodja Radica odmah, još u kočiji isprobava, ali Aleksi ne dozvoljava da jede svoju poslasticu, da se ne isprlja, nego je ostavlja u svoju damsku torbicu za posle.
      Njihovo odredište je u prigradju, stara kuća, uvučena sa ulice, u velikom dvorištu punom drveća, do koje se stiže prolaskom kroz veliku gvozdenu kapiju, širom otvorenom samo nedeljom prepodne, uskim popločanim putem od crvene cigle. Kuća je u viktorijanskom stilu, puteljak kojim kočija prolazi širi se u veliki popločan prostor ispred nje, u čijoj sredini stoji neobična fontana, u obliku ogromne metalne ribe, koja više luči na ajkulu u skoku izvan površine vode. Ribetini iz usta, kroz šiljate zube, teče voda i vraća se u veliko ovalno korito.
      Mnogo kočija je tu već parkirano, mrki konji puštaju vazduh kroz nozdrve i lupkaju kopitama, i ćutljivi kočijaši sede ili stoje svaki pored svoje kočije. Njihov kočijaš se zaustavlja i iz kočije izlazi gospodin Majković, da pomogne gospodju Radici da sidje, a da se ne saplete na dugačku suknju. Ona najpre gura Aleksu prema izlazu, a onda jednom rukom blago zadiže suknju do ispod kolena a drugu pruža gospodinu Majkoviću, koji je spustio Aleksu pored sebe i sad prihvata njenu ruku. Gospodja Radica Lakić silazi dostojanstveno, namešta svoj savršeni šešir sa veštačkim cvećem, širi suncobran, i jednom rukom hvata gospodina Majkovića blago ispod ruke. Gospodin Majković ruku za koju ga je uhvatila Radica savija u laktu pod četrdeset i pet stepeni, dok mu je podlaktica vodoravno oslonjena na stomak. On hvata Aleksu drugom rukom, jer su Radici ruke zauzete suncobranom, i skoro ga vuče za njima prema ulazu u zgradu…
      “Ne znam odakle, ali tu zgradu si u potpunosti izmislio! Ja sam bio u Beogradu, tražio sam je ali nigde takvu zgradu nisam našao, sa takvom fontanom i takvim dvorištem! Ja znam da ste nedeljom odlazili samo u crkvu, ali se tvoje sećanje iz nekog razloga izokrenulo, kao kad imaš mantil sa dva lica, crnim i belim, i sad ga uvek oblačiš sa crnim spolja, toliko dugo da si već zaboravio na belu stranu!” ponovo čuje dečakov glas iza ledja, i ženin kikot ispred sebe. Ali, ne udostojava se sad više da im odgovara…
      … Penju se velikim stepeništem u susret ogromnom tremu, sa četiri viktorijanska stuba. Aleksa sad neće da pokreće noge, i gospodin Majković ga uzima slobodnom rukom i nosi. Prolaze kroz ogromna visoka dvokrilna vrata, koje im otvaraju dvojica livrejisanih vratara, u ogromno predvorje, okrečeno u belo. Pravo napred su još jedna malo manja, dvokrilna vrata, pored kojih stoji još jedan livrejisani sluga, a sa obe strane dva dugačka stepeništa, koja vode na balkon.  Aleksa je čvrsto uhvatio gospodina Majkovića oko vrata, i u njegovom naručju drhti. Upućuju se pravo napred. Sluga, pre nego što će otvoriti vrata, dodaje im tri maske, dve velike i jednu malu. Maske su anatomske, bele, imaju proreze za oči i usta, nazad imaju gumu koja masku zateže uz lice. Gospodin Majković stavlja Aleksi malu masku na glavu, izraz lica na njoj je čudjenje! Majčina maska izražava bes, a maska gospodina Majkovića zagonetan osmeh!...
      “Vrlo zgodno, kako si zapazio te izraze lica! Aleksa Lakiću, moraš da shvatiš da je sve to što si sad ispričao umišljeno, i da se nikad nije dogodilo!” kaže mu sad ponovo dečak koji stoji iza njegovih ledja, Aleksa zna da je to on sam, kad je imao petnaest godina! “Pusti ga da se seti do kraja!”, viče sad njegova majka, koja sedi ispred njega. A onda se opet glasno smeje: “Sad dolazi najzanimljiviji deo!...
      … I Aleksa se sad priseća šta se dešava kad udju u sledeću prostoriju. Prvo što primećuje, to je muzika. Čudna, vanvremenska, poput muzike crkvenih orgulja, ali ne samo to. Čuje se i neki hor, Aleksa ne može da odredi da li je muški, ženski ili dečji. Glasovi su im nebeski, ne razaznaje nikakve reči, najviše mu liči kao da pevaju samo eee-eeeeeee-e-eeee, u jednoj divnoj ali u isto vreme i strašnoj melodiji!
      Prostorija je velika, poput balske dvorane, svuda okolo su lože balkona. Na sredini dvorane veliki broj parova je napravio krug. Svi su otmeno obučeni, i svi nose maske. I u ložama balkona sede maskirani ljudi i gledaju dole. Gospodin Majković spušta Aleksu pored vrata, i on i njegova majka upućuju se držeći se za ruke prema krugu. Parovi koji već stoje, pomeraju se malo u stranu praveći im mesto da i oni stanu.
      Ostavljen pored vrata,  Aleksa stoji i drhti. Onda, odjednom, ne želi više da ostane sam, pretrčava prema krugu, i sakriva se iza nogu gospodina Majkovića. I gleda pored njih u ono u šta svi prisutni gledaju!
      U sredini kruga, na okruglom crvenom tepihu, isprepletena su dva gola tela, muškarca i žene, u bestidnom seksualnom činu! Svuda oko njih razbacana je njihova odeća. Muškarac mu je okrenut ledjima, držu svoju partnerku u rukama, njene ruke su na njegovom vratu a noge raširene oko njegovog struka. Lagano, u ritmu muzike se nabijaju jedno na drugo, vidi njegove mišiće na ledjima, zadnjici i nogama kako se zatežu, i njenu glavu sakrivenom maskom, kako se ritmično spušta unazad i ponovo podiže, dok joj duga crna kosa stremi prema podu. Sad se muškarac okreće, i Aleksa vidi da oboje ljubavnika nose iste maske,  koje izražavaju osećanje divlje radosti. Žena sad spušta noge na pod, na trenutak stoji pred njim, njena crna kosa dolazi joj sada do ispod ledja, a onda se okreće od njega, pravi raskorak u širini tela i spušta prednje ruke na pod. Muškarac joj sad prilazi od pozadi, hvata je za bokove i ponovo se nabija u nju. To radi sad sve brže, Aleksa čuje kako žena počinje da stenje. Odjednom, staje, izvlači se iz nje, izgleda kao da je gotovo, ali ne, on joj sad ponovi prilazi i naglo ponovo ulazi u nju. Po ženinom vrištanju, koje nadjačava hor i muziku, čini se da je ovoga puta ušao malo višlje! Još nekoliko snažnih udaraca, od kojih svaki sledeći žena prati sve snažnijim urlikom, i on vadi svoj ogromni nabrekli ud, udara njime ženu po ledjima i iz njega ističe seme u izbačajima, po njenim ledjima i kosi. Sada je sve gotovo, žena ustaje, oni skupljaju razbacanu odeću i odlaze sa tepiha.
      Muzika naglo prestaje, i sad svi gledaju u ložu, koja je izdvojena u sredini zida, gde stoji čovek koji ima masku boje zlata. On se na trenutak saginje, i podiže jednu belu masku, pokazujući je svima. Tada jedan muškarac iz kruga polazi prema tepihu, on nosi istu masku kakva je pokazana, masku koja izražava bes! Aleksa se priseća gde je takvu masku video, a onda vidi majku kako pušta ruku gospodina Majkovića i kreće prema sredini kruga…
      “Ućuti više! Ne pričaj dalje! Pobogu, zar misliš, da ti je majka i išla na takvo mesto, da bi i tebe vodila?! Razmisli malo! Koliko si još dece, osim tebe, video? Ko je još vodio decu? Kažeš, imali su i jednu malu masku, samo za tebe?! Besmislica! I sam znaš da to ne može biti istina!” Petnaestogodišnji on iza njega, ne galami, nego mu ovo govori siktavim, glasnim šapatom! Majka ispred njega sad se kida od smeha, podigla je glavu uvis, poput vuka, i sad mu se čini da poput vuka, i urliče!
      Aleksa Lakić sad ustaje, okreće se prema glasu iza sebe i gleda crnokosog dečaka zelenih očiju. Na trenutak mu se čini da to više nije dečak, nego onaj mladić iz njegovih budnih snova, a onda opet vidi i trećeg dečaka, onog sa vašara u fraku, sa nacrtanim brkovima!
      “Ne znam ja više šta mi se stvarno dogodilo, a šta sam umislio,” počinje polako da govori, a onda sve brže i sve glasnije: “Zato što svi pokušavate da mi ulazite u glavu! Zato što mi ne dozvoljavate da sam odživim svoje dogadjaje! I ti, i onaj mladić iz daleke budućnosti, i ona veštica koja mi glumi majku! Svi vi! Zašto me svi ne ostavite na miru? Zašto me pratite? Šta hoćete od mene?!”
      Da je neko te septembarske noći 1895. godine prolazio nadomak Lakića, šumom pored potoka ispod kuće Arandjela Lakića, video bi strašan prizor! Aleksa Lakić stoji pored vatre, izbezumljeno galami na jednog, sa rukama unazad za drvo vezanog dečaka, golog do pojasa i bosog, samo u gaćama, i sa maramom naguranom u usta! Iza njega sedi jedna vezana devojka, duge crne kose, u beloj, prljavoj i iscepanoj haljini, sa krpom zapušenim ustima i razrogačenim očima, koprca se, bezuspešno pokušavajući da se oslobodi vezova!
      Ali, niko nije prolazio šumom, i niko to nije video, jedino se iz neke daljine čuo demonski smeh neke žene, ili je to samo vetar, hučući kroz šumu, učinio da to tako zvuči!