‘Znaš, više ne smem, u paklu noći, sklapati oči u samoći, da umrem…'
„Znaš“, Aleksa Lakic, 2010.g.

 

‘Neko ce sutra možda da žali jecaj zvona crkvenog tornja, i poslednju molitvu    na ulici, krst i žene u crnini...'
„Slutnja“, Aleksa Lakić, 1995.g.

 

 

 

 

      P R O L O G

 

 

 

      Iz knjige “Letopis Lakićke parohije”, paroha Nikodija Stefanovića





      Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srpske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.
      O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...
      Mogao bih reći, sa božijim proviđenjem i igrom slučaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vukadina Ilijinog Lukovića, novinara poreklom iz ovog kraja, i Aranđelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.
      O toj beležnici Vukadinovoj biće mnogo reči i  kasnije… Ona mi je mnogo pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.
      Da se vratim Aranđelu Lakiću.
      Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milutin Lakić službovao je u Prizrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću, i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, ali po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja, i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira u srpskoj vojsci u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj zivot posvetio ljubavi samo prema otadžbini, da se nikad nije ni oženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio svoju rodnu kuću u Prizrenu, i došao u Beograd, postavši vojni pitomac, i kasnije, mlad potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je vodio da pomogne svojoj otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.
      Imao je vrlo uspešnu vojničku karijeru, koju je krunisao u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Ali, velike sile nisu dozvolile Srbiji da svoju vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države, i to ga je žestilo.  Iz rata je izašao ranjen, i penzionisan kao pukovnik, ali, što je još važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije prvog kralja Milana Obrenovića, i nagrađen velikim zemljišnim posedom u okolini Valjeva.  Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, koji je nedavno pripao državi, jer je prethodni vlasnik osuđen kao jedan od zaverenika u ubistvu kneza Mihaila, što je platio svojom glavom i imanjem.
      Kakve je zasluge Aranđel Lakić stekao prema kruni, to ljudi nisu znali, a i on o tome nikada nikom nije pričao. Jednog dana uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo, zajedno sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom…
      Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, u podnožju koga su skoro svud okolo bile šume, bila je nekoliko kilometara odvojena od najblizih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinjak hektara zemlje, i veliki deo šume. Uglavnom su to bili pašnjaci, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo brežuljak bio je u njegovom posedu.            
      Ne mnogo godina kasnije ljudi su zaseok koji je nikao u okolini njegove kuće nazivali Lakići.
      Kralj Milan Obrenović je, u to vreme, bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru često bio vrlo rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć veza koje je imao, vrlo brzo je postao jedan od najcenjenijih i najbogatijih ljudi u kraju.
      Tom njegovom dobrom glasu doprineli su i izuzetna velikodušnost i darežljivost koju je pokazivao prema siromašnim seljacima, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.
       Veliki deo svog imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi, i na tom mestu, sa više od devet desetina novca učestvovao u izgradnji ovog pravoslavnog hrama, koji je osveštan 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.
      O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima, i sad se ne bih na to ponovo vraćao.
      Dakle, Aranđel Lakić…
      Njegova tajanstvena uloga na dvoru ostala je i posle abdikacije kralja Milana u korist svog maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom je vladalo namesništvo, do punoletstva kralja Aleksandra Obrenovića. Tih nekoliko godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra, i sam je putovao više puta i ostajao po nekoliko nedelja u Beču. Poslednji put se vratio zajedno sa kraljom Milanom 1894. godine, posle državnog udara koji je, uz pomoć vojske, izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.
      Činilo se, da je i u samom državnom udaru prethodne godine i sam imao vrlo aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njime zaposeo sve važnije vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indikativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, i u zdravici za vreme večere objavio svoju odluku, i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć,  za koje vreme je dobio po beogradskim kasarnama zakletvu na vernost od vojske.
      Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, na drugom planu, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću, i, posle Aleksinog rođenja, više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima, i puštali ga da radi sve što mu se prohte.
      Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da i sin krene njegovim stopama u vojnoj karijeri. Ali, ni dve godine kasnije, bio je prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao uklopiti u vojnu disciplinu. Pravio je probleme koji nisu više mogli da se tolerišu, čak i uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi. A, bila je tu i još jedna stvar.
      Aleksa je bio bolestan.
      Bili su to počeci nekog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa, u nekim trenucima, jednostavno gubio, i padao u nekakav trans. Nije se to dešavalo često, ali dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.
      Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te njegove odiseje u nesvesno, nazivao je vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pisati nešto kasnije.
      Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsustvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, i to je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.
      Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu mogli tu ništa da učine. Aleksa je otkrio devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući društvo po okolnim krčmama, i po sumnjivim konacima. Razvijao se u vrlo lepog mladića, i, uz bogatstvo kojim je raspolagao, mnoge devojke nisu mogle da mu odole. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.
      Ni ženidba sa već nosećom Milicom Gačić, devojkom iz bogate kuće iz Valjeva, na koju ga je otac prinudio, kako bi spasao i svoj i obraz devojčinih roditelja, nisu ništa promenili u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u svom nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući u Lakićima. Čak se njegovo zdravstveno stanje i pogoršalo, neobični napadi su mu učestali, i, da nije uvek bio okružen braćom po piću, mozda bi u tim trenucima negde i stradao. Prijatelji bi ga tada nosili u konak, tu gde bi se zatekli, nije hteo da ga ni u takvim trenucima vode kući… Njegove nisu ni obaveštavali o tome. Aranđel Lakić nije znao da se duševno zdravlje njegovog naslednika pogoršavalo…
      I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi takav boemski život, da se nije desilo nešto, što je, na neki način, i njega promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu cele njegove porodice…
      Bilo je to krajem leta 1895. godine.
      Ali, o tome ću nešto kasnije, kada prikažem još neke događaje koji su svemu prethodili…

 

 

 

 

      1.  





      Aleksa Lakić je otvorio svoje otežale kapke, a onda ih ponovo brzo zatvorio, jer ga je zaslepila sunčeva svetlost koja je dolazila sa prozora…
      Činilo mu se da mu udara sto dobošara po unutrašnjosti lobanje. Zaklonio je oči šakom i ponovo otvorio kapke…
      Pozdravio ga je od muva upljuvan plafon, na kome su se igrale senke od zavesa.  U sobi se osećao, baš kao i u njegovim ustima, ustajao miris izdahnutog alkohola.
      E, moj Aleksa, pomislio je, noćas si se opet ubijao od onog kiselog crnog vina, koje je je podvaljivao matori prefrigani krčmar, kao svoje najbolje i najskuplje piće!
      Polakao se pridigao na laktovima. Ležao je obučen, samo bez cipela, i sa raskopčanom košuljom na golim grudima. Spustio je noge i seo na krevetu, trljajući rukama ukočen vrat. Odjednom se odlučio, ustao i prišao do malog umivaonika pored kreveta, nasuo iz bokala pored, malo vode u šaku i ispljuskao se po licu. Okrenuo se, tražeći peškir, ali ga nije bilo. Zato je svukao sa sebe košulju, obrisao se njom, i bacio je iza sebe, na krevet.
      Nalazio se u maloj sobi iznad krčme, nameštenoj samo najneophodnijim inventarom. Krevet, sto i stolica, umivaonik, orman. I prljava zavesa, kroz koju je ulazilo septembarsko sunce, koje ga je i probudilo. Pogledao je na svoj džepni zlatni sat, koji mu je stajao u džepu prsluka okačenog, zajedno sa sakoom, na stolici pored vrata. Bilo je deset prepodne.
      Sad se prisećao. Nalazio se u Šapcu. Sinoć je sa Vučkom Lukovićem, svojim najvernijim pratiocem, bio u kupleraju, kod gospođe Trmčić. Doveli su dve zgodne crnke, groteskno našminkane, i pili su zajedno, dole, u krčmi. Zadnje čega se sećao bio je histeričan smeh relativno starije, jer je mladja bila još u pubertetskom dobu. A onda… ništa. Praznina.
      Još jedan od mojih izleta u ništavilo, pomislio je.
      Vučkova soba je bila pored njegove.
      Izašao je u mali hodnik, i otvorio susedna vrata.
      Zapahnuo ga je miris alkohola, pomešan sa zadahom oznojenih tela, i on na trenutak zastade, ošamućen. Onda otvori širom vrata i besno uđe u Vučkovu sobu.
      Ležali su svo troje, goli, nepokriveni, isprepleteni na uskom krevetu. Vučko je ležao u sredini, golim dupetom prema gore, u sise starije zagnjurivši glavu, i držeći jednu ruku na venerinom bregu mlađe.  
      Pobesnevši odjednom, ni sam ne znajući zašto, možda zato što ih je Vučko prisvojio obe, iako je on sve plaćao, snažno ga je udario šamarom po goloj stražnjici.
      Zvuk pljeska po goloj koži odjeknuo je kao pucanj bičem. Kad je podigao šaku, video je crveni trag svojih prstiju na bledoj koži. Vučko se prenuo iz sna, i sa iznenađenjem ga pogledao. Njegovo lepo, mlado lice odražavalo je zbunjenost kad ga je prepoznao.
      Aleksu u tom trenutku prođe ljutnja, i skoro da mu se na licu pokaza kajanje zbog svoje brutalnosti prema prijatelju. Ali, da bi sprečio da se to vidi, on pljesnu šakama i oštro se obrati devojkama, koje su se meškoljile, takođe probuđene.
      “Marš, kupite prnje vas dve, da vas više ne vidim!” Udario je još nekoliko puta šakom o šaku, i odmakao se od kreveta, okrećući im leđa.
      Devojke su već bile znale za njegova promenljiva raspoloženja, i hitro skočiše, skupljajući svoju garderobu po podu.
      “Brže to, ćurke jedne!” Nije im dao da se tu oblače, nego ih izgura u hodnik i za njima zalupi vrata.
      Okrenuo se prema Vučku, koji je sad sedeo raširenih nogu, go, na krevetu, i češkao svoju zamršenu smeđu kosu, znatiželjno ga posmatrajući. Njegov polni organ, još uvek nabrekao, stajao je uzdignut iznad dlakama obraslih mošnica, i  činilo mu se kao da ga je i on posmatrao.
      Aleksa prasnu u veseo, zvonki smeh. Priđe Vučku, pogladi ga po kosi, a onda sede pored njega zagrlivši ga oko ramena, i dalje se smejući.
      Sad se smejao i Vučko, još uvek ga posmatrajući ispod oka.
      Vukadin Vučko Luković bio je inteligentni, dvadesetdvogodišnji student, njegov komšija iz Lakića. Studirao je novinarstvo. Kada se početkom leta vratio iz Beograda u Lakiće na ferije, Aleksa ga je prosto oteo, da ga prati po kafanama. I evo, već skoro tri meseca skoro da i nisu bili u Lakićima, život su provodili u Aleksinoj raskošnoj kočiji sa četiri vranca, seljakajući se od konaka do konaka, od Valjeva do Šapca.
      Vučkovom ocu Iliji Lukoviću ta činjenica nije bila baš najprijatnija, ali Aleksa Lakić je bio Aranđelov sin, i on se nije usuđivao da se suprotstavi. Čak ga je i Aranđelova žena Radica jednom prilikom zamolila da kaže Vučku da malo pripazi na Aleksu, jer je stariji i obrazovaniji (nije dodala i siromašniji, iako je to visilo u zraku) i on se pomirio sa sinovljevim lutanjem. Samo, jedva je čekao da prođu ferije, da se Vučko vrati u Beograd i odvoji od Alekse Lakića.
      Vučko, opet, ovo lutanje je shvatao kao nekakvu životnu praksu, koja će mu koristiti u pozivu, a za koju bi bio prikraćen, obzirom na svoje slabije imovno stanje, da nije sreo Aleksu. A i bio je zavoleo svog godinu dana mlađeg bogatog prijatelja, i, znao je, bio mu je itekako potreban. Tek sada, posle tri meseca, polako je shvatao da se iza maske siledžije, don žuana, i boema, krije jedan sasvim drukčiji, dobar ali nesrećan mladić.
      “Jebo te onaj, koji ti je prvi digao nogu da vidi šta si,” rekao je Aleksa kad mu se stišao smeh. “Kakvog je jebača napravio!” Sad je namigivao Vučku, pokazujući očima na zgužvan krevet.
      “Izvini, trebao sam ih sinoć oterati, kad si ti…” zaćutao je, ne želeći da izgovori da je on, Aleksa, i sinoć imao napad.
      Aleksa Lakić se u momentu oneraspoložio.
      “Je li opet…?” pitao je sad Aleksa tišim glasom.
      “… Da.” Vučko ga je gledao u oči. “Samo si sedeo pogleda ukočenog u jednu tačku. Ja i Hornberg smo te doneli gore u sobu…”
      Leon Hornberg je bio njihov kamarad po piću, mladi Jevrejin, advokat iz Šapca.
      Aleksa je uzdahnuo, i opustio ruke pored sebe. Sedeo je tako i gledao negde kroz prozor. Odjednom se odlučio, i tiho poče da priča.
      “Često se ne sećam ničeg, ali ponekad, kao kroz maglu, prisećam se nekih slika koje sam video dok sam u tom transu… Obično je to neka velika bela soba bez prozora, u kojoj vidim jednog mladića, u nekom tesnom, uz telo pripijenom, belom kožnom odelu, sedi na sredini sobe na nekoj čudnoj beloj stolici, nije od drveta, niti gvoždja, nego od nekog tankog i lakog materijala. Taj mladić liči na mene, ponekad mislim da sam to ja, samo malo stariji… Mladić je crnokos, zelenih očiju, glatko obrijan, nema bradu ni brkove, poput mene. Priča mi dubokim, odlučnim, ali umirujućim glasom. Svo vreme mi se smeši. Priča mi neke čudne stvari. U jednom trenutku, soba oko nas nestane i pojavimo se u nekom prostoru, nekad je to napolju, nekad  unutra. Posmatramo neke ljude, neke dogadjaje, ali ne iz ovog vremena. Čini mi se da je to neka daleka budućnost. Pokazuje mi ratove nekim čudnim oružjima, vojnike neobično obučene, ogromne strahote… Nekad gledamo neki nepoznat grad, čini se kao Beograd, ali su zgrade drukčije, veće, ulicama prolaze neke ogromne gvozdene kočije bez konja, koje prave nesnosnu buku. Često gledamo jednog čoveka, ošišanog skoro do glave, sa kratkom bradicom, skoro sasvim sedom. I taj čovek liči na mene, mislim da bih tako mogao izgledati kad bih napunio pola veka. Mislim da je to neki moj daleki potomak, možda sto godina kasnije, od sad. On je u velikim nevoljama, neka zla sila ga progoni, i zato je stalno zabrinut. Glava me zaboli od tih slika… Sve to traje po nekoliko časova, a onda, mladić me pozdravi, i sve odjednom nestane, a ja se vratim u stvarnost, tamo sam gde me ti ostaviš…”
      Aleksa je ućutao. I dalje je gledao  negde daleko, kroz prozor.
      “Mislim da imaš prekognistčke vizije. Možda si vidovit. Trebao bi te vizije početi zapisivati, dok ih ne zaboraviš!” Vučko ga je gledao ozbiljno, i nekako, ushićeno.
      “Šta da zapišem, kad mi ništa od toga nije jasno? Previše je to za moju glavu. Mislim da ludim, ako već nisam na ti stranu i iskoračio…” rekao je Aleksa tišim glasom.
      “Da li se sećaš šta ti taj mladić priča?”
      “Priča mi neke čudne stvari. Mislim da me na nešto upozorava, ali ja ne shvatam šta. Kaže mi da od mene zavisi budućnost, i da mi je on može samo pokazati, ali je ne može promeniti… Kaže da mu je zabranjeno da se meša. I gleda me nekako sažaljivo, sa razumevanjem… Mislim da je i taj mladić iz neke još dalje budućnosti, možda hiljadu godina od danas. Toliko je napredan. Toliko je obrazovan. Ali, priča mi u zagonetkama, koristi neke reči koje uopšte ne razumem…”
      “Da li ga pitaš da ti razjasni?” pita Vučko.
      “Nekad pitam, ali mi je njegovo objašnjenje još nerazumljivije… Zato samo ćutim, gledam i slušam…!”
      “E, moj Aleksa, da znaš samo šta bih sve dao da mogu i ja to da vidim!” uzviknu Vučko. “To je… to je… toliko zadivljujuće! “
      “Noćas mi je pokazao jednu prelepu devojku, duge, crne kose… Rekao mi je da ću je uskoro videti i da ću se zaljubiti… A onda mi je pokazao… onda… onda… “ Aleksa je zaćutao.
      “Šta?” pitao je Vučko.
      Aleksi je potekla po jedna suza i on oh obrisa nadlanicom. Onda je, odjednom, ustao i prišao prozoru. Hteo je da ih sakrije! Vučko ga je posmatrao kako se muči, kako mu se tresu mišićava leđa. Hteo je da ustane i da ga, nekako, uteši, ali, Aleksa se iznenada okrenuo, pogledao ga, učinilo mu se, sa mržnjom, i rekao mu:
      “Nemoj nikad više o ovome da me pitaš! Nikad više! Ne želim ništa više o tome da pričam!”
      A onda, Vučko je to vrlo dobro video, Aleksa je dvaput brzo trepnuo, činilo se, kao da su mu se zalepile trepavice jedna za drugu i pokušava da ih razdvoji. Nakon toga na licu mu se ponovo odigrala promena raspoloženja, opet se smešio i gledao ga veselo,  ali Vučko je znao da je to sada gluma. Aleksa je ponovo navukao svoju staru masku, i zatvorio se. Rekao mu je:
      “Dokle ti misliš tu go da sediš, ajde, oblači se, idemo dole da jedemo i da pijemo, pa da idemo na vašar!”
      I izašao je iz Vučkove sobe.
      Vučko je sedeo, tužan, zamišljen.
      E, moj jadni, nesrećni prijatelju, prošaptao je u sebi. “E, moj, jadni Aleksa…!” Ponovio je glasnije. 

  



      2.  





      Laki nije mogao da ispusti iz ruku knjigu Nikodija Stefanovića.
      Prvo je počeo samo da prelistava i traži stranice u kojima se pominju njegovi preci. Bilo je toga na više mesta, paroh Nikodije Stefanović je imao takav stil pisanja, da skače sa teme na temu, nešto započne, ali ne dovrši, pa se na narednim stranicama opet ponovo vrati tome… Plašeći se da će mu promaći nešto važno, Laki je uzdahnuo, i počeo da čita redom…
      U Beograd je stigao kasno, oko osam uveče i odmah, još u autu, ispred zgrade, nazvao Mila. Iako je obećao, Mile nije bio u stanu. Otišao je  do kafića u kome je radio. Ponovo mu je obećao, da će, najkasnije za sat, doći do njega u klub.
      Kada su završili telefonski razgovor, Laki se pripremio za čitanje, a Mile, skoro odmah zaboravivši na obećanje,  okrenuo se društvu u kome je sedeo… Jer, sedeo je sa Magdalenom.
      Paroh Nikodije Stefanović svoj Letopis Lakićke parohije započeo je svojevrsnim uporednim popisom po dekadama, tadašnjih punoletnih žitelja parohije, po familijama. Laki je odmah pronašao Milutina, Ilinku, Gavrila i Radovana Lakića, kao jedine punoletne predstavnike familije Lakića. Jovana nije bilo, verovatno zato što je u vreme prvog popisa 1941.g. bio maloletan, i nije bio u Lakićima, nego u Beogradu, a već u vreme drugog popisa 1946.g. više nije bio živ. Pronaša je i Lazara Lakića u popisu od 1956.g. Potražio je Simonoviće, ali njih nije bilo u Lakićima. Poslednji popis bio je 1976.g.
      Potom se paroh dao u predstavljanje istorije kraja, počev od izgradnje crkve pa do novijeg doba, posle rata. Na knjizi nije našao označenu godinu pisanja, ali obzirom da se istorija parohije zaustavila na sedamdesetim, kao i popisi, predpostavio je da je tih godina paroh Nikodije Letopis i završio. Uporedo sa istorijom Lakića, autor je dao i istoriju familija u Lakićima, kad su i  odakle dolazili. Primetio je da je veliki broj familija dolazio posle izgradnje crkve. O Arandjelu Lakiću bilo je dosta podataka, a prvi put tu je video i ime  Vukadina Lukovića, beogradskog novinara poreklom iz tog kraja. Kad je naleteo na pominjanje nekakvih zabeleški o vizijama Alekse Lakića, koje je navodno napisao Vukadin,  Laki se obradovao, ali, autor kao da je na to zaboravio, prošao je već dvesta strana, ali Nikodije se tim vizijama nije ponovo vratio…
      Zadubljen u čitanje Nikodijevih gusto kucanih redova na požuteloj hartiji, zaboravio je na vreme.  Između dva lista, koji su se od vlage slepili, dok je pokušavao da ih odvoji, odjednom ga preplavi neko teško osećanje nemoći, poput svraba na polomljenoj nozi, ispod gipsa, gde ne može dohvatiti… U naletu odjednom iskrsle panike, Laki oseti da mu stvari polako izmiču iz kontrole. Odloži knjigu na sto, i ne razdvojivši listove, Laki je gurnu od sebe, ponašajući se kao neodgovorna čistačica kad gura počišćenu prljavštinu ispod tepiha!
      Sedeo je par trenutaka tako, gledajući u prazno, i pokušavajući da sabere misli… Zatezao je i opuštao bore na čelu, pokušavajući da se pribere, i odbaci zle slutnje od sebe, kao kad konj mreškajuci kožu u drhtajima, rasteruje muve…
      A zašto nema Mila, pomislio je, tražeći mobilni po džepovima, da vidi koliko je sati. Nije ga našao, i on se seti da ga je ostavio u autu, kad ga je poslednji put zvao ispred zgrade.
      Uzdahuo je duboko i ustao. Pošao je da siđe do prizemlja, da vidi koliko je sati na velikom, starinskom zidnom satu, sa kukavicom.
      Prolazeći pored šanka, oseti potrebu da otvori staklenu vitrinu i ispere grlo nekim alkoholom. Već je bio i zastao, i pogledom prelazio po flašama, ali se predomisli.
      Moram sačuvati bistru glavu, pomisli, alkohol mi tu neće pomoći!
      Na zidnom satu u klubu je bilo skoro jedanaest uveče, i Laki preblede! Mile je trebao doći u devet, pa gde je on?!
      Zla slutnja mu se vratila, poput bumeranga! Skoro da je otrčao do auta po mobilni telefon, da ga opet pozove.
      Nije imao propuštenih poziva, video je čim ga je uzeo. Pozvao je Milov broj. Telefon sa druge strane je zvonio do kraja. Sa svakim novim driiiiingom, koji mu je parao uvo, dobijao je, kao iz šprica sa infuzijom, novu dozu adrenalina! Ne sačekavši da telefon automatski ponovi poziv, na šta je bio podešen, preduhitrio ga je i ponovio sam.
      I drugi put je telefon zvonio do kraja, bez odgovora!
      Sad već u groznici, pozvao je ponovo.
      Ovoga puta, već posle prvog driiiinga, veza se uspostavila. Iz telefona se začulo nekakav šum, kao kad skala na radiju nije na stanici…
      “Mile…,” započeo je, ali ga je besni glas iz slušalice prekinuo!
      “Šta je, koju pičku materinu, što me non stop zivkaš! Koji si se kurac zalepio za mene, nisi mi mama, da me stalno proveravaš gde sam!” Presekao ga je ovaj ton kojim mu se Mile prvi put u životu obratio! A onda, dok je Mile, nastavio  da viče, iz pozadine je čuo nešto, od čega su mu se odjednom noge odsekle!
      Čuo je taj zvuk prošle noći, i nekoliko puta ranije, u snovima ali i u stvarnosti…
      Prvo iz daljine, a onda sve bliže, u pozadini iza Milovog glasa, čuo je onaj histeričan, zlurad smeh demonske žene, koja je bila već odavno mrtva!
      Mile je naglo prekinuo vezu!
      Zakasnio sam, zavrištalo je u Lakiju, Ona ga se već dočepala!     
      Onaj osećaj nemoći, koji je malopre, zbog slepljenih listova knjige osetio, vratio mu se sad, i u naletu panike, koja se pojačavala, udarajući poput bubnjara po njegovim bubnim opnama, Laki se nasloni na auto, da ne padne! Osećao je kako mu se glava prazni, kao kad neko sa desktopa monitora mišem briše ikonice! I, već sledećeg trenutka, stajao je prazan, oslonjen sa obe ruke na krov auta, i gledao u jednu tačku, u smeru ulice iz koga dolaze autobusi Gradskog saobraćajnog… Samo što je ulica sada bila pusta, i niko nije dolazio, bio je tu sam ispod neba, poslednji čovek na ulici, u gradu, na svetu…
      A onda su počele da mu se ređaju slike ispred očiju. Lazar, koji mu prilazi sa zatravljenog puta, u ruci nosi lovačku pušku i smeši mu se… Lenka, kako izlazi iz sobe sa istom tom puškom, i pruža mu je… Marko, stoji ispod drveta, oslonjen, i traži svoju pumpicu po džepovima… Aranđel, koji stoji na livadi i gleda u plamene jezike kuće na brežuljku, skida svoj karabin sa ramena i naslanja cev ispod brade… Aleksa, kako se penje na stranicu kreveta, vezuje jedan kraj krevetskog čaršava za kuku od lustera, a drugi kraj pruža njemu… I Mile… šeta livadom, prema kući na brežuljku obrasloj bršljanom, milujući rukom vrhove izdjiklalih travki… onda se okreće, kao da je nešto čuo, i gleda u njega, ne prepoznavajući ga…
      Zvuk frule dolazi mu iza ledja i on se okreće. Da… To je dečak Koji-Se-Ne-Zove-Marko, dolazi stazicom iz šume, i svira… Prišavši mu, prestaje da svira, ozbiljan, vraća frulu u džep pantalona. “Još ništa nije završeno. Nije ništa onako kako izgleda da jeste,” kaže mu, a onda mu pokazuje prema kući na brežuljku obrasloj bršljanom, i dodaje “i ona kuća nije kuća Alekse Lakića, ali krije njenu tajnu!” “Gde je krije?” pita Laki. Dečak se smeši. “O, moraš da gledaš ispod kapaka zatvorenih očiju, jer oči nisu tako savršene da vide nevidljivo. Gledaj u prošlost, ona će ti pokazati skrivene tragove.” A onda se okreće, da ode. “Čekaj,” kaže Laki. “Ko si ti?” Dečak se smeje. “Zar još nisi shvatio? Ja sam Aleksa Lakić!” Mahne mu i odlazi prema šumi…
      Slike nestaju u svetlosti farova koji dolazi niz ulicu. Prolazi pored njega i Laki odjednom oseća  da su mu se sva čula i mogućnost pokreta vratili.
      Još ništa nije završeno, rekao je dečak… rekao je Aleksa Lakić, moj predak?!, pomislio je Laki. Pa naravno, Mile je još živ, Ona mu još nije naudila, ništa mu se nije još dogodilo, a možda i neće, ako požuriš!, kaže sam sebi. Koliko sam vremena izgubio, pomislio je, i pogledao u telefon. 23.03h, dobro je, izgubljeno je samo par minuta…
      Kad je pre više od petnaest godina kupio svoj golf kabriolet, Laki ga je nabudžio, ubacio motor 1600 kubika na benzin, spustio ga ugradivši mu tvrde amortizere, niskoprofilne gume, napred široke, a pozadi još šire… Bio je ponosan, jer je voleo brzu vožnju, golf je razvijao brzinu od 200 km/h, i lako ulazio u krivine… Prekršivši najmanje tri saobraćajna propisa, od brze vožnje, nepropisnog preticanja do nepoštovanja prvenstva prolaza, Laki je za manje od petnaest minuta stigao od svoje zgrade pa skoro do kluba u kome je Mile radio!
      Parkirao je ulicu niže, jer klub je bio u ulici u kojoj je saobraćaj zabranjen, i pretrčao je još tih dvesta metara.
      Ugledao ga je kroz suncobrane i letnje bašte susednih kafića, i pre nego što je stigao. Stajao je na ulazu u svoj klub sa jednom devojkom duge crne kose.
      “Mile!”, vuknuo ga je prilazeći.
      Kad se okrenuo prema njemu, okrenula se i devojka, i Laki  je na moment zastao, prepoznavši u njenom od mržnje iskrivljenom licu, lik one demonske žene koju je video poslednji put u kući svoje majke!
      “Ne!”, viknuo mu je i ponovo potrčao prema njima! Mile je brzim koracima pošao mu u susret, svojim prepoznatljivim hodom, izbacujući ramena napred, i blago se ljuljajući u kukovima. Ona je ostala nepomična pored ulaza.
      Dobro je, pomislio je Laki usporavajući, Ona je ostala. Gledao je u nju pored Mila, i video kako joj se lice sada iskrivilo u grč osmeha! I nije obratio pažnju na Milovo lice, jer da jeste, na njemu bi video šta će ga trenutak kasnije snaći, jer ovaj je, prišavši mu na korak, odjednom ispružio obe ruke i ogromnom silinom sa obe šake ga odgurnuo unazad! Laki je izgubio ravnotežu i tresnuo na leđa, rušeći pri tome sto kafića pored koga je prolazio!
      Jedna devojka za susednim stolom je vrištala, gosti lokala su počeli da ustaju sa svojih mesta, a Lakiju se pogled zamračio od iznenađenja i bola! Polako se podizao, pogledavši prvi put Milu u lice. Na njemu se ogledao nekontrolisan bes, dok su mu oči sijale od neonske rasvete. Laki nije uspeo ni da vidi pesnicu kojom ga je Mile, udarivši ga u usta, ponovo poslao nazad, na polomljen sto, sa koga je sa mukom upravo ustao!
      Laki je bio visok preko 180 i težak preko 8o kg. Kad je bio mladji i radio na gradjevini, imao je snagu da podigne veći teret nego drugi radnici i spretnost da se vere po skelama. Zadnjih sedamnaest godina nije radio teške fizičke poslove, ali je zadržao dobru fizičku kondiciju. Ali, toliku snagu od dečka više nego upola mlađeg od sebe, još nije video. Laki se u životu nije tukao, osim kad bi bio napadnut. Ali Milu, tuča je bio posao! Pa opet, iako je bio mišićav, poznavao borilačke veštine i bio fizički spreman, toliku snagu da može nekog od 80 kg da baci dva metra unazad, mogao je da mu pruži samo nekontrolisan bes pojačan adrenalinom, ili neka tajanstvena sila, u čega bi Laki više poverovao. O tome je Laki razmišljao dok je ponovo ležao leđima na krhotinama baštenskog stola… Pored još jednog iznenađenja, jer nije očekivao da bi ga Mile ikad udario, niti bi on njemu ikada uzvratio, u ovim trenucima, dok mu je usna tinjala raspirenim žarom, i leđa nije mogao da pomeri bez neizdrživog bola, nije osećao bes, nego neku tugu, i odjednom se osetio sam i prazan…
      Već se između njega i Mila okupila gomila ljudi, gostiju iz bašta više lokala, a stvorio se tu i Zukić, Laki ga je znao jer je dosta puta bio sa Milom kod njega uveče na galeriji. Zukić je pričao nešto Milu, držeći ga za ramena. Mile je još jednom, pored Zukićevog ramena, ispružio ruku u Lakijevom pravcu, zapretio mu prstom i prosiktao kroz zube:
      “Ti! Skloni se od mene!” A onda se okrenuo i pošao niz ulicu, dalje od kafića.
      Neki ljudi su mu pomogli da ustane, iako bi najradije ostao tu da leži dok ne umre! Jedan momak ga je pitao, da li je dobro, neka devojka je vikala da treba zvati policiju. Prišao mu je i Zukić, uhvatio ga ispod ruke i pitao:
      “Šta je to sa vama dvojicom?”
      Laki mu nije odgovorio, okrenuo se da pogleda gde je ona devojka. Stajala je još uvek na istom mestu, dvadesetak metara od njega, ali nije mogao da joj vidi lice od raspuštene duge, crne, kovrdžave kose, jer je glavu sagla prema trotoaru. Bila je ukočena i nepomična.
      Setio se u bunaru ubijene devojke iz japanskog filma Krug, i  telom mu je prostrujala jeza!   
      Udahnuo je duboko, sabrao se i hteo je da pođe prema njoj, a onda je iza sebe čuo zvuk motora. Odmah je znao da je to Milov motor.
      Prošao je pored njih, dok su se ljudi sklanjali da ih ne pregazi. Ispred devojke je naglo zakočio i napravio zadnjim točkom okret od 180 stepeni, dok je guma cičala od trenja. Zaustavio  se prema njima, devojka je i dalje stajala sa strane iza njega, okrenuo je glavu za trenutak prema njoj, nešto joj doviknuo i zaturirao motor.
      Laki je gledao mnogo filmova, ali strah koji ga je sledećeg trenutka obuzeo, nikad nije osetio!
      Iz devojke, koja je ostala nepomična, materijalizovala se i izdvojila bela demonska prilika žene duge crne kose u beloj haljini, i pogledavši u Lakija pobedonosnim pogledom, licem iskrivljenim euforičnim smehom, prišla motoru, zadigla haljinu do iznad butina, zaslepila ga belinom  koža njenih dugih nogu, i popela se na sedište iza Mila, hvatajući ga oko struka! Mile je u istom trenutku krenuo, ubrzavajući pored njih i odleteo niz ulicu. Sve više je ubrzavao, dok mu je iza leđa sedela smrt i histerično im se smejala!
      “Jesi li video ko je sedeo na motoru iza Mila? Jesi video?!”, zavrištao je Laki Zukiću u uvo.
      Zukić ga je gledao belo. Rekao je:
      “Nije sedeo niko. Mile je otišao sam!”