Prilog za biografiju





Te 1966. Indira Gandi je izabrana za premijera Indije, Žorž Pompidu za predsednika Francuske, Bitlsi su harali UK i otkriven je Saturnov mesec Epimetej.

Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Kalifornije,  u Kini je počela kulturna revolucija, Roling Stounsi izdali Paint it Black i rodio sam se ja.

Te 1966. Aleksa Lakić je imao šest godina, igrao se na livadi pored kuće obrasle bršljanom i nije ni slutio da sam se ja rodio.

Upoznali smo se tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom rakije i rekao: Dobar dan, ja sam Aleksa Lakić. Želim da ti ispričam jednu priču.

Ta njegova priča me je oborila s nogu, ili je to možda uradila rakija koju je doneo?

Priču sam pretočio u roman "Kuća obrasla bršljanom".

Rakiju sam popio.

 

 

 

Would you like a piece of cake?



Would you like a piece of cake?

Oops… sorry, nisam je ni ispekao…

Možda čašicu rakije? Ja ću danas da častim.

Ne častim za 17155  dana, koliko ih to već ima, od kako udišem ovaj vazduh. Vazduh koji je, istina, pomalo obogaćen, ali još uvek besplatan. Samo život se plaća.

Ne častim ni za narednih 17155 dana, ili koliko ih još bude, u kojima ću se, ili neću dokazati kao neko, kao pisac ili kao čovek, ali u kojima ću, nadam se, uživati, bar onoliko, koliko sam uživao  i u ovima do sada. Mlad sam, naučiću.

I kad podignem ovu čašicu, ako ću nazdraviti nečijem rodjendanu, biće to rodjendanu Daglasu Adamsu, Tori Birč ili Rupertu Mardoku…  Mojem neću.

Ili bolje, nazdraviću životu.

Ako u kucanju i prospem koju kap, biće to za dušu svih umrlih na današnji dan, ali i na jučerašnji i sutrašnji…

Eh, šta ti je život… Koliko god da se doživi, kratko je, a posle se u sanduku dugo leži…

Would you like a piece of cake?

Slatko je, ali kratko…

 

Ja sam mešanac, pola čovek, a pola džukela!



Sakupljam kučiće lutalice i hranim ih dok ne postanu velike džukele.

Nemam s kim ni da se, kao čovek, posvadjam...

Nekad sam tako bezobrazan, sirov i brutalan, to nisam ja, ali to me opušta... Nekad sam takva seljačina... Nisam uvek, ali sam često...

Kad pričam o tamo njima, odjednom sam pun rdje i otrova! Neću o njima, bojim se, neću sav otrov izbaciti, ostaće ga u meni, otrovaću nevine.

Šta vredi što oni, kobojagi, neki kurs imaju, kad su kompas izgubili? U oblačnoj noći orjentišu se po zvezdama, a danju kako vetar duva...!

Nećemo o politici. Politika je kurva. Kurve pošteno rade za svoj dinar. Političari su pošteni... Ma, jesam li rekao, nećemo o politici!

Nije moje da mislim, ima ko je plaćen da misli za mene... Kad sledeći put budem otvorio usta, biće to zato što mi se zeva, a ne zato što mi se priča šta mislim...

Zašto ja jedini da uvek ispadnem lud i ofiram šta mislim?!

Hiljadu puta sam naglas rekao šta sam mislio... Nije vredelo... Od sada ću samo glasno da odćutim!

Postoje reči koje samo bockaju, i one koje probadaju, a postoje i neke koje ubijaju!

Moja inspiracija dolazi iz jaja, polupanih, a nemućenih, na oko...

Sto ću zala učiniti. Prevariću. Krašću. Slagaću. Tebi neću!

Ako si ti kraljica trotoara, ja sam kralj asfalta.

Zaista su retki ti trenuci... kad mogu reći za sebe da mislim kako sam pametan! Ni ovo nije taj trenutak...

Pametan postajem iz inata! Kad mi neko, a da to nisam ja, kaže da sam glup!

A to da ja negiram nekim individuama i samo postojanje ljudske inteligencije, čista je podmetačina, ali, to je tačno!

Paradigma čovekovog razvoja od majmuna ka ne-majmunu, je biti lenj u radu a vredan u izmišljanju.

Umreću. To je loša vest. Dobra je, da zbog prepucavanja oko nadležnosti božje ili djavolove birokratije, mesto i vreme još nisu utvrdjeni.
Kad naučiš živeti sam, pokrivaš plaštom oholosti i nadmoći samoću u sebi. Svet gledaš iz staklene kugle, i ćutnjom se braniš od predatora...

Nekad volim kad sam sam. Danas ne...

Kuvam neki bućkuriš iz kesice u šerpi, je li neko za finu večeru sa mnom, uz sveće?

 

 

 

Zelenko je bio konj, a ne ja



Ne, ne živim ja u prošlosti. Nažalost.

Kad sam bio klinac, moj deda je imao konja, Zelenka. Bio je već star. Ne deda, nego Zelenko.

Zelenko je bio stariji od mog dede, jer deda ga je nadživeo.

Sećam se da sam u četvrtom razredu osnovne škole imao pismeni zadatak "Moja porodica, ili-takvo-nešto-jebemliga". Ja sam pisao o Zelenku.

Zelenko je bio konj, a ne ja!

Sad ne znam ni gde mu je grob. Nadam se da nije u konjskim kobasicama.
Kad je Zelenko umro, u njegovoj štali su živele svinje. Njih nisam voleo kao Zelenka. Ni imena nisu imale.

Ne znam što vam ovo pričam? Možda zato što je svako u svom detinjstvu imao nekog svog Zelenka...

Sad imam svo vreme ovog sveta... Ali, nemam više vremena.

Štedim reči. Reči su skupe, rečenice su jevtine...

Isuviše ožiljaka je na duši...

Nedostaje... Ne, dosta je!