Sa sterea se čula obrada stare stvari od Nazareth “Love hurts” od Nan Vernon. Odličan ženski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda, nekakva zimska idila sa kućom na brežuljku zaklonjenom čempresima. Na trenutak je pomislio na kuću iz svog sna, ali ova je bila veća, brvnara od drveta, sa potkrovljem. Iz odžaka je veselo izlazio dim. Ne, to nije bila ta kuća.

‘A kada petli najave zoru, ja psujem tada u praznom stanu, i kao ludak smejem se stvoru, sto laže noću, a kune danju…’
“Smejem se”, Aleksa Lakić 1986.

 

‘A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza leći će na prugu, usamljeni čovek, umoran od svega.’
“Vozovi idu”, Aleksa Lakić 1995.

 

 

 

 

 

      P R O L O G

 

 

 

 

      Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem prema blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala kao kod ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim možda, trulog lišća i raskvašene zemlje, koji su mu napunili ždrelo. Zadnjim atomima snage pokušavao je da progrize tu opnu koja ga je sprečavala da diše... Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja ga sigurno već sa zebnjom pogleda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve, ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao, ma samo da udahne kroz ovu ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...
      Dok je septembarska noć 196o. godine sve više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kućice zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodišnji dečak je umirao…

 

 

 

 

      1.





      Kad je otvorio oči, samo je nejasno pomislio na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko srca...
      Mile je otvorio svoj lap-top i vešto, sa par udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju elektronsku poštu. Ništa naročito nije bilo, osim što se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na mreži. I ne razmišljajući, uputio mu je video poziv.
      “Hej, ti majmune, je li ti nekad jebeš nešto uživo, osim što po ceo dan čatuješ sa nekim jadnicama, koje su u svom ljubavnom životu spale na tebe?”, rekao mu je smejući se.
     Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega se video neuredan krevet i polica sa nabacanim knjigama. Bio je to smeđ, štrkljast momak u ranim dvadesetim, sa nebo plavim očima koje su mamile devojke. “Ma nemaš ti pojma, ludače, koliko nesrećnica sa fejsa bi isekle vene samo da budem sa njima, ali, znaš ti mene, ja opslužujem samo moju Natašu... Sad sam se i ja uključio, treba da skinem nešto o nelinearnim jednačinama za fax... Je li se vidimo večeras u Floku?”
      “Pa kako?”, to je u njihovom žargonu značilo ‘pa naravno’, viđali su se skoro svakodnevno, a najviše u klubu “Flok” u zgradi ispod Milovog stana. “Imam nešto samo da obavim u gradu, a u Floku sam do šestice...”
      “Opet ti keva šalje pare iz Čikaga, ti ništa drugo danju ne obavljaš u gradu, osim što dižeš dolare...”
      “Ne seri, ne dižem nikakve pare, ja za razliku od tebe radim, a ne čekam samo da mi nešto padne sa neba, kao ti.”  Ivanu je tek to bilo smešno, hvatao se za stomak dok se cerio.    
       “A ti zoveš radom to što se šepuriš kao obezbeđenje pred ribama po splavovima, izigravaš žestokog momka, a u stvari gledaš samo šta ćeš u sitne sate da privedeš u stan!”
      “Ej, majmune, rad je sve što ti donosi kintu, a ako još spojiš lepo sa korisnim, tim bolje,” smejao se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristični za njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju, ali, kad bi jednom od njih nešto bilo potrebno, onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne. “Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u Floku?”, pitao je pomirljivo.
      “Ako se ne vidimo, upalićemo svetlo”, Ivan se primakao veb kameri i na ekranu se videle samo njegove usne nameštene za poljubac. Cmoknuo je kameru i odmakao se, široko se cereći.
      U istom momentu Mile je skočio, ispružio ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov štos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe ljubomornim.
      Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju gimnastiku, sklekove, trbušnjake, i sve ostalo čime je sebe mučio kako bi održao kondiciju, i svoje lepo oblikovane mišiće. Bio je to lep, crnokos dečko, sa žućkasto-mrkim očima, koje je on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji centimetar do 180, i zbog toga je često voleo da kaže da je ocu ponestalo materijala kad ga je pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i nešto kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa, pločica, i to uglavnom vežbama. Nije voleo teretane, smatrao je da su momci koji se tamo nabilduju samo “naduvani”. Pomerio je malo stočić sa tepiha, i počeo prvu seriju sklekova.
      Živeo je sam u trosobnom stanu u širem centru grada. Stan je bio majčin, koja je već nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio advokat, imao je veliku kancelariju i novu porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga je stid od društva zbog te činjenice. Ostao je sa majkom, doduše, samo par meseci, a onda je ona otišla sa svojom novom ljubavi u Čikago. Dobio je stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu pokušali da mu nadoknade parama i poklonima, ali on je to primao bez ikakve želje. Više je voleo da sam zaradi svoj dinar.
      Iako je bio prirodno inteligentan, škola ga nije nešto zanimala, i jedva je čekao da završi nekakvu srednju školu učenika u privredi, nešto za parne kotlove, ni sam više nije znao kako mu se zove zanimanje. Za život je zarađivao radeći u firmi za obezbeđenje imovine i lica “Protekta”, kao izbacivač u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo mu je radno vreme, radio je od četvrtka do nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i bio je slobodan.
      Oznojan, završivši sa poslednjom serijom sklekova, ušao je u kupatilo i podesio toplu vodu. Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u gaćama, i posmatrao učinak vežbi naduvavši mišiće u stavu kako bi to napravio Mister Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao bokserice, i ušao pod tuš.
      I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa tela, ponovo se setio sna.
      Nije to bila nekakva noćna mora, bože sačuvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo to što ga je već mnogo puta, i to u dlaku isto, odsanjao...
      ...Bila je to kuća, delimično zaklonjena drvećem, do koje je  vodio uzan pošljunčen put, zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza njega je bila šuma, kroz koju je takodje prolazio isti ovaj put. Odande sam valjda došao, mislio je, mada nikad nije znao odakle je došao, jer san je uvek počinjao odavde. Tu, na izlasku iz šume. Ispred njega je bila padina brežuljka. Napred, visoka, nikad košena, već požutela livadska trava, i, na samom vrhu, stara kuća čiji su zidovi bili zaklonjeni divljim bršljanom. Kasno popodne, sunce samo što nije zašlo. Njegovo potamnelo lice gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana jesen. Lišće još nije počelo da žuti, ali je bilo prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u lice. Pošao bi pošljunčenom stazom, vukući polako noge, i milujući desnom rukom vrhove izđiklalih visokih travki. Kuća se činila daleko, i, kako je prilazio, činilo mu se da se još više odaljavala.
      Na kosoj liniji brežuljka sa leve strane, na par desetina metara od puta, ćutke je stajalo usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim listom na gornjim granama. Središnja, najdeblja grana bila je prelomljena, i nebo je parala njena oštrica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je bilo bolesno, skoro mrtvo. Čak je i gnezdo, koje je video u račvi jedno grane, bilo prazno.    
      Kad je ponovo pogledao prema kući, video je da mu je dosta izmakla. Imao je osećaj da je sve oko njega mnogo šire, u svakom pogledu beskrajno šire... kao da je neko na google earthu zumirao predeo!
      I tu se san završavao. Nekada bi se na ovom mestu budio, a nekada je san prelazio u nešto drugo, kao kad, na primer, sanjaš da voziš helikopter, i uživaš u osećaju lebdenja, a onda se san zaverenički okrene, i vidiš sebe kako sa mukom okrećeš pedale bicikla kroz neko blato.
      “Pa, dobro,” rekao je poluglasno dok se brisao. Moje sećanje nije od papira, dodao je u sebi, pomislivši na svog prijatelja Lakija.
      Jer da, pomislio je, Laki je živeo okružen tonama papira, starih knjižurina, časopisa, stripova, od čega je, bar dve trećine, bio i  pročitao…

 

 

 

      2.





      Klub stripoteka “Flok” se nalazio u prizemlju ružne zgrade arhitekture real socijalizma pedesetih, u kojoj je Mile u potkrovlju imao stan. Nekada je to bila samoposluga, velika ružna prostorija visokih zidova od oko stotinjak kvadrata. Kad je lanac trgovinskih kuća sredinom devedesetih godina prošlog veka propao, Laki je, uloživši skoro svu ušteđevinu, kupio jevtino lokal od firme u stečaju, i tu se uselio. On je prostoriju preuredio napravivši iznad galeriju, na kojoj je stanovao. Do galerije su vodile jake drvene stepenice od hrastovih greda i fosni, koje su bile u dnu desnog ugla prostorije. Sa obe strane od ulaze bile su police do poda galerije ispunjene knjigama, stripovima, DVD-ima, časopisima i mnogim drugim zaboravljenim stvarima koje si mogao kupiti samo tu, i nigde više u celom gradu. Po sredini prostorije nalazile su se manje police, u dva reda, ispunjene sličnim sadržajem. Tu si mogao kupiti egzotične poklone za rođendan, indijske majmune od drveta i tkanine, ukrasne sveće i dimne štapiće. Veći deo prostorije je bio ispunjen DVD i VHS filmovima, koji su se tu rentirali ili prodavali. U jednoj polici se nalazilo nekoliko hiljada starih gramofonskih ploča, već zaboravljenog pretka CD-a. Pa onda maske, indijanske, ili Majkla Majersa, pa slike minijaturne i one veće, reprodukcije i originali od poznatih i nepoznatih slikara, pa kolekcija tabakera i Zipo upaljača, sa svim mogućim reljefnim ilustracijama. Tu nije bilo nečego čega nema. Kad bi, možda, neka zalutala mušterija ušla i zatražila komplet cevi za WC šolju, Laki bi se, možda, samo malo zamislio, a onda rekao, dobro, to nemam, ali imam knjižicu u kojoj možete pročitati sve o tome kako se postavljaju cevi u kupatilu. Pa bi onda zaronio u policu, i istu pronašao i stavio pred zabezeknutu mušteriju.
      U sredini kluba, desno od pulta za kasu, odmah ispod stepeništa, nalazio se mali drveni stočić u starinskom stilu i oko njega isti takav dvosed i dve fotelje za ljuljanje. Tu je mušterija mogao dobiti kafu iz automata u plastičnoj čaši i jedno dugačko predavanje Lakijevo o temi koja ga je, ili ga nije zanimala. Tu je on bio kralj zemlje izgubljenih stvari u vremenu i prostoru. Kasnih četrdesetih godina, širokih ramena, obučen u stilu sedamdesetih u džins, sa licem na kome se nisu videle godine, ali jeste nekakvo veliko životno iskustvo iz prohujalog vremena. Kratko ošišan, na keca, sa isto tako kratkom bradicom skoro sasvim sedom, izgledao je kao nekakav profesor koji uči osnovce jednačinama. Mile je znao da je Laki završio Pedagošku akademiju, ali nije ni jedan čas održao učenicima, ako se ne računa to sto je uvek imao da rasčini neku temu mušteriji koja je imala vremena da to sasluša. Upisao je on i Pravni fakultet , ali ga je zabatalio i, još dok je bio mlad, otisnuo se u svet. Radio je svašta, konobarisao, radio na građevini, ali i bio mornar, doduše na reci... I sada se vratio u svoju luku, i odatle ga više niko nije mogao isterati. Kao da se umorio od takvog života, šta li... Oženjen nije bio, a da li ga je neko čekao tamo u belom svetu, to je samo on znao.
      Galerija je bila replika donje prostorije, sa izuzetkom, što se na sredini nalazila ogromna ugaona garnitura okrenuta prema policama sa TV-om, kompjuterom i muzičkom linijom. Zidovi su bili ispunjeni ormanima sa sličnim sadržajem kao i dole, u klubu. Valjda sve što nije moglo da stane dole, Laki je kao hrčak vukao gore, u galeriju. Na podu su bile naslagane gomile knjiga i kompleta časopisa i stripova, kao svojevrstan lavirint između ulaza i ugaone garniture. A ona je bila posebna priča. Tapacirana u tamnocrvenoj veštačkoj koži, sa dva lakta, na koju je moglo sesti desetak ljudi, a bogami, kad se izvuče, i polovina njih i da prespava. Tu se odvijao društveni život posle osam uveče, kad je klub bio zatvoren. Koliko noći je Mile tu proveo u brojnom društvu, gde se slušala muzika šesdesetih, pilo Lav pivo i pušilo toliko, da su se posetioci mogli videti samo ako bi razgrtali dim rukama. Mala kuhinja, u kojoj je dominirala rashladna vitrina sa staklenim vratima, u uglu galerije, sa velikim šankom. Pored kuhinje bila su dvoja hrastova vrata, od kojih su jedna vodila u malo kupatilo, a druga u malu spavaću sobu, kojom je dominirao veliki francuski ležaj. Sve to upotpunjavalo je sliku staništa Lakijevog, kao iz nekog starog filma o muzeju odbačenih stvari. 
      Lakija je upoznao još kad je bio klinac i dolazio sa mamom da kupi neku knjigu koja mu je bila potrebna za školu. Laki mu se smešio, nazvao ga je Mishelin, a jednom mu je čak i poklonio veliki strip album tvrdih korica o indijancima i osvajanju Divljeg zapada. Kasnije, kad je bio stariji, dolazio je i sam posle škole, dok su mu roditelji bili na poslu. Fascinirao ga je taj nestvarni svet kluba, a još više ga je fascinirao Laki, koji mu je izgledao kao vođa karavana pionira što su išli u osvajanje divljeg zapada, iz stripa koga je pročitao. Bio je rešio da prelista i rukom opipa svaki eksponat u klubu, ali, valjda zato što je Laki godinama sve više toga skupljao, sve ove godine mu nisu bile dovoljne za takav podvig. I danas bi pronašao nešto što još nije video, a kad bi pitao je li to nešto novo, Laki bi mu, smejući se, rekao da to tu stoji još od ’99-te...     
     Vraćajući se iz grada, zaustavio je motor Suzuki, očev poklon za osamnaesti rođendan, i, razmislivši malo da li da ga ostavi u garažu iza zgrade, ipak odlučio da ga ostavi ispred kluba. Nije još bilo pet sati, i mislio je da ako Ivan bude ranije prolazio gradskim busom iz Studentskog doma, videće motor i sići će na narednoj stanici. Tri stanice dalje, na istoj liniji, živela je i Ivanova devojka Nataša, pa bi on mogao i da produži do nje, ako ne bude video da je Mile već stigao.
      Kad je otvorio vrata, veselo ga je pozdravilo zvonce, znak da je neko ušao. Sa sterea se čuo nekakav stari rok. Odmah je čuo Lakijev glas kako nešto objašnjava neuglednom ćelavom liku, koji je sedeo ivicom dupeta na fotelji, sa obe ruke držao plastičnu čašu sa vrućom kafom ili čajem, i znojio se po ćeli. Žmirkajući, slušao je Lakijevu recenziju nekoliko DVD filmova koje je ovaj držao u ruci, jedan po jedan odvajao i objašnjavao zašto baš taj ne treba da kupi. Mile je video da su to, uglavnom, akcioni filmovi, ali mu je kupac izgledao kao neko ko se, u stvari, više razume u porniće.
      “E, vidiš, ovde je Van Dam mator, a ribe su kao izvađene iz kace sa kupusom. Tu je, naravno, i zla banda, i to ne jedna, nego dve, hogani i pogani, društvo kao, otprilike, oni u skupštinskom restoranu, samo što još ovi imaju i pištolje. On je, kao, umoran od života, ali mu se još ne umire, naročito od kako ga prebiju, ukradu mu motor i ostave da istruli u pustinji. Dobro, ne bi baš istrulio, ima tu i nekakvih ptičurina lešinara, ali mu se priviđa i neki indijanski vrač, pa se oni udruže da ubijaju od batina te motorokradice. Najjača scena je kad se ribe  upišaju u gaće kad vide ošamućenog Van Dama kako udara glavom u odškrinuta vrata... U ovom drugom se matori Van Dam povampirio, ne zna ni gde ide ni gde udara, ali srećom, povampirio se i Dolf Lundgrin, pa se oni zajedno ponovo prisećaju slavnih dana iz prvog dela Univerzalnog vojnika,” nabrajao je Laki ređajući jedan po jedan DVD pred skupljenog ćelavka, koji je izgledao kao neko ko je baš hteo da ponudi na prodaju Kirbi usisivač, ali, nekako, ne može da dođe do reči.
     Tada je Laki registrovao Mila, preko lica mu je prešao otvoren osmeh, i udarivši lako zatvorenom šakom o Milovu ispruženu pesnicu, rekao, samo na momemenat prekidajući koncentraciju: “Gde si, Mishelin, sedi, sad ću ja časkom ovde završiti.” Rekao je to tonom kao da misli na dovršavanje pogurenog ćelavka, a ne na prepričavanje sadržaja filmova, pa se Mile u sebi nasmejao. Seo je na stolicu za ljuljanje, uzeo nekakav otvoren filmski časopis sa stočića, i počeo da ga prelistava, znajući da je to Lakijevo časkom, još barem četvrt sata.
      “Pazi sad, oni misle da smo svi mi bez pola mozga, pa da možemo da progutamo ova njihova sranja od scenarija, režije i trećerazrednih glumaca, koji glume kao u porniću,” nastavio je Laki, a i ćelavko se malo lecnuo, kao da je hteo nešto da doda, ali mu je zafalila baš ta polovina mozga u kojoj se formiraju rečenice. “Valjda misle da je dovoljno da pronađu neku ribu sa većim brojem brusa nego kvocijenta inteligencije, pa ćemo se mi polomiti da im napunimo bioskopske blagajne, radi tamo nekih sisa. Pa, ako hoću da gledam sise, ima toliko toga u porno filmovima! Sisa i golih dupeta ima valjda više nego gaća, a takve slike uz, obavezne, razbijene njuške, pljušte iz ove nove produkcije. Evo, na primer, ovaj...” i Laki je nastavio da analizira sledeći film koji mu je došao pod ruku.
      Pola pročitanog časopisa i dvadesetak minuta kasnije, Laki je završio kratak pregled preporuka ćelavku za gledanje, i ovaj je sramežljivo odabrao jedan, valjda od sramote da ne uzme ništa, posle tako iscrpnog predgovora.
      “Odličan izbor!” kratko je prokomentarisao prodavac, kao da malopre nije i taj, baš kao i sve ostale filmove iz ponude, popljuvao. Ubacio je DVD u kesicu, uzeo ispeglane pare koje mu je ćelavko pružio i skoro ga otpratio do vrata, kroz koja je ovaj, maltene izvinjavajući se zbog svog lošeg filmskog ukusa, trapavo izašao.
      “Ti si lud,” smejao se Mile dok mu je Laki prilazio. “Da nismo zajedno odgledali većinu tih filmova, još bih mogao i pomisliti da su takvo sranje!”
      “Treba sve posmatrati i sa ružnije strane, tako se dobija kompletan uvid u celinu slike.” Laki se ponovo široko osmehivao.
      “Nećeš skoro ovog debeljka-ćelavka videti, samleo si ga kao teškaš protivnika u muva kategoriji.”
      “O, ne sekiraj se ti, nije njemu ovoliko vremena posvetila ni rođena mama, doći će on ponovo da diskutujemo o filmovima!”
      “Da tako nešto već nisam viđao, ne bih ti poverovao!” nasmejao se Mile. “Samo mi nikad neće biti jasno kako možeš toliko vremena da potrošiš na takve gubitnike!”
      “Svakakvog cveća u božijoj bašti...”, tiho je prokomentarisao Laki, i kao da mu je nekakva senka načas preletela preko lica. A odmah zatim, ponovo se okrenuo Milu, i veselo upitao:
      “Je li, molim te, reci mi samo odakle ti ona od juče ujutru, čim je izašla iz zgrade znao sam da je noćila kod tebe, šljapkala je bosa po baricama koje su ostale posle perača ulice, jednu cipelu sa štiklom je držala u džepu od jakne, a drugom je mahala na putu i zustavljala taksi? Uz sve to je još nešto i psovala, neku avliju ili nekakvu rakiju, nisam dobro čuo šta od starog dobrog Mik Džegera, koga sam upravo slušao. Uvek si dovodio fine ribe, sve su nekako uvijale ustima dok pričaju, ali ova je sve redom psovala, baš kao da je kćerka ciganina kočijaša...”
      “Htela je da je vozim motorom kući, a ja sam joj dao za taksi i rekao da mi je motor na farbanju”, cerekao se i Mile.
      Čulo se zvono kad su se otvorila vrata, i Mile je pogledao da vidi da nije to slučajno Ivan, ali nije bio, bila je to jedna gospođa koja je htela da razgleda figurice za poklon. Dok se Laki bavio svojim poslom, ustao je i otišao do automata za kafu, i ne razmišljajući, odmah odabrao ono što uvek pije, kratki espreso, prethodno ubacivši u aparat novčanicu od 20 dinara. Dok je čekao, slušao je Lakija kako hvali određeni artikal na taj način što bi iskritikovao onaj koji se nalazio pored njega. Pomislio je da će opet, možda, prisustvovati dugačkom monologu, ali je gospođa brzo uzela onu prvu figuricu koju je i htela, platila i otišla.
      “Doći će večeras i Ivan, možda i sa devojkom”, rekao je kratko Lakiju kad se ovaj vratio.
      On je slegnuo ramenima, u stilu, svejedno mi je, malo poćutao, pa rekao: “Čini mi se da devojka nije samo lepa, nego je i pametna. Šta ono studira? Istoriju umetnosti?”
      “Valjda arheologiju. Šta ja znam. Meni je sve to isto.”
      “Tvoje ribe uglavnom studiraju pušenje kurca i jebanje na sto načina,” osetio je prekor u njegovom glasu. “Kad ćeš naći jednu pravu, zar se ne umoriš od toliko glupača, kako im samo popamtiš i imena?”
      Da mu neko drugi to kaže Mile bi se naljutio, ali je znao da je Laki u pravu, i ovaj mu je tako nešto i mogao reći.
      Uzdahnuo je i tiho još jednom rekao: “Šta ja znam...” A onda, želeći da promeni temu, rekao: “Opet sam sanjao onaj san...”
      Laki ga je prodorno pogledao. “Zar još niko nije pokosio tu prokletu livadu?” A onda se na trenutak zamislio i počeo:
      “Jebiga, ti znaš da ja nisam neki psihoanalitičar i tumač snova, ali sam listao malo literaturu od kako si mi prošli put ispričao za taj tvoj san... Snovi su svojstveni svakom čoveku, pa čak i životinje sanjaju. Samo spavanje je mehanizam opuštanja mišića i odmaranje nervnog sistema, kako bi čovek sakupio snagu za sve ono što ga čeka kad se probudi. Čovek provede trećinu svog života u spavanju, pa prema tome, to je jedna važna stvar u njegovom životu. E sad, najveći deo spavanja celokupna aktivnost organizma je umanjena, osim u jednoj fazi, takozvanoj REM fazi kad je povećana moždana aktivnost. Ta faza traje od osam do trideset minuta i ponavlja se više puta u toku noći. To je faza ‘kolutanja očiju’, kad se oči ispod kapaka brzo pomeraju. Tada sanjamo...”
      Laki je malo zastao, uzeo cigaretu iz paklice sa stočića i  polako pripalio.
      “E sad, ljudi su oduvek pokušavali da protumače snove, naročito kad bi sanjali neke strašne stvari, poput veštica, vremenskih neprilika, i, što ne reći, svoje ili nečije smrti. Uglavnom, pravilo je, da što su snovi ružniji, njihovo značenje je povoljnije. Na primer, sanjati nečiju smrt, znači produžiti mu život... Snovi su najčešće odraz nekog snevačevog iskustva, njegovih želja i razmišljanja...”
      Malo zastavši, da povuče još jedan dubok dim, opet nastavi: “ Ovaj tvoj san je malo drukčiji od drugih, jer se stalno ponavlja, i, može se reći, da te opseda. Ovde se ne može prosto tumačiti san na osnovu nekog tvog iskustva. Frojd, koji se mnogo bavio snovima, takve snove je nazvao ‘arhaičnim ostacima’, koji čine nekakvo duhovno nasleđe. Jung je to nazvao “kolektivnim nesvesnim’, kao nekakvim ljudskim praiskustvom koje leži u svesti pojedinca.”
      U tom se čulo zvonce, i jedan lik je ušao u klub. Laki je zastao, pridigao se sa dvoseda, pogledavši u pridošlicu. Ovaj na nikog nije obraćao pažnju, nego se odmah uputio polici sa stripovima. Laki je imao ogromnu kolekciju stripova počev od ovih novih izdanja “Veseli četvrtak”, svaka sveska u celofanu, od po 190 dinara, pa onda nekoliko stotina polovnih stripova “Zlatne serije” i “Lunovog magnus stripa”. Cena ovih stripova je bila različita, zavisno od stanja u kojoj se nalazio strip i od toga koliko je bio redak na tržištu, i kretala se i do 250 dinara po svesci. Tu su onda bile i cele kolekcije strip revija “Stripoteke”,”Denisa”,”Eks almanaha”, pa strip albumi tvrdih korica najboljih crtača sveta. Pridošlica je uronio u taj svet, i Laki je znao da je ovaj zaboravio na vreme, i da će proći dosta dok se za nešto ne odluči. Rekao mu je samo: “Komšija, ako Vam zatreba pomoć, slobodno zovite,” i ponovo se okrenuo Milu.
      “Kad bi tvoj san rasčlanili da bi mu videli značenje po ‘sanovniku’,” nastavio je Laki, “dobili bi nekoliko slika, koja svaka za sebe, ima neko značenje: stara kuća, bršljan, hodanje uvelom livadom, staro drvo precepljeno munjom, prazno gnezdo, zalazeće sunce, vetar koji duva u lice... Neću da te plašim, ali mogu ti reći, da mi se kosa digla na glavi, kad sam video u sanovniku da svaka ova slika sama za sebe znači neku nevolju... Naravno, može biti, i da je to samo nekakav pejzaž koji si video na nekoj slici, ili deo nekog filma koji si gledao, pa na to zaboravio...”
      Laki je zaćutao. Lice mu je bilo zamišljeno, gledao je odsutno negde prema izlogu, ali Mile je znao da je on sad odlutao negde daleko u svoju prošlost. Izgledao je kao da razmišlja o nečem što je hteo da zaboravi, o nekoj tajni koju ni sa kim još nije podelio, i nikad ni neće...
      Onaj što je razgledao stripove, uputio se prema kasi noseći u ruci nekoliko komada. Laki se prenuo, ustao, pregledao ih, sabrao cene i naplatio. Mile je video da je ovaj izabrao nekoliko svesaka Marti Misterije, doktora za onostrano.
      Sa sterea se čula obrada stare stvari od Nazareth “Love hurts” od Nan Vernon. Odličan ženski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda, nekakva zimska idila sa kućom na brežuljku zaklonjenom čempresima. Na trenutak je pomislio na kuću iz svog sna, ali ova je bila veća, brvnara od drveta, sa potkrovljem. Iz odžaka je veselo izlazio dim. Ne, to nije bila ta kuća.
      I Laki je posmatrao neku sliku. Samo, ta slika je bila u njegovoj glavi i stigla je iz davne prošlosti. Valjda, iz prohujalog vremena kad je on bio mlad.