Sam, ispod šljive

roman-fantazija

Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu!

 

Savršen sklad, savršen red vremo-prostora, savršen plan, savršen dan, sve je isuviše savršeno!

 

Poslednji zapis na holomemo kartici Alekse Lakića, 15. septembar 2311. godine.

 

 

 

PROLOG

(Kako je cela nevolja počela)

 

 

      Marko Lakić je ležao licem u blatnjavoj stazi, krkljajući i pokušavajući da udahne vazduh. Ništa on nije znao o svom pretku, bogatašu Aleksi Lakiću, koji je šezdeset i pet godina ranije traćio život po krčmama, opijajući se do besvesti i jureći suknje, niti da se taj njegov rođak očajnički zaljubio u lepu, ali siromašnu devojku koja ga je odbila. Usta su mu se otvarala poput ribe na suvom, a u pluća, sem trulog lišća i raskvašene zemlje, ništa nije ulazilo. Zadnjim atomima snage nastojao je da progrize opnu koja ga je sprečavala da diše. Nije mogao znati da će upravo ova noć, pedeset godina kasnije, kroz snove progoniti izvesnog Aleksu Lakića Lakija, njegovog srodnika razorenog života. Ništa mu više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom i sve će biti dobro. Ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama i otići pravo do majke, koja sigurno već sa zebnjom gleda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom. Samo još jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve. Ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao. Ma samo da udahne kroz ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo. Nije ni slutio da će njegova sudbina trista godina kasnije zainteresovati inspektora Milivoja Jovanovića, ni da će Evropa tada biti država bez nacija i bez tradicija.

      Dok je septembarska noć 1960. godine sve više osvajala obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od kućice zidova obraslih bršljanom osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka samo lojanom lampom, nikakvu utehu nije predstavljao nadolazeći svet nezamislivih tehnoloških mogućnosti sa zadovoljnim stanovništvom dobrovoljno getoiziranim u megapolise, jer petnaestogodišnji Marko Lakić je umirao…

 

 

1. POSETA U ĆELIJI

(Kako je cura koja je sve imala upoznalapolicijskog islednika)

 

 

Belland, 2311. godine.

 

 

Sivo, pomišlja, toliko je sivo i hladno. Nevoljko podiže pogled na sagovornika. Plaši se.

„Mogu li dobiti cigaretu?“ On poseže u džep, pa položi paklicu i upaljač pred nju. Pripaljuje, povlači dugačak dim, nakašljava se. Ćuti neko vreme i tišina postaje neprijatna.

„Ja se zapravo i ne sećam jasno trenutka kad je sve započelo. Mislim, znam šta se dešavalo, ali ne mogu da raščlanim događaje. Sve je to bilo lagano, kao da se uspinjemo. Stepenik po stepenik.“

Prekida, očekuje pitanja, ona ne dolaze. Uzalud sklapa oči. Tišina, bolna, nesnosna tišina. Glavom joj promiču slike tipova u kožnjacima koji joj preturaju po stvarima, i zlurade komšije svedoci.

„Šta u stvari hoćete od mene?“, niti razume njegov mir, niti želi da se ispoveda.

„Istinu,“ reče on.

„Istinu? Istina je mnogo čudnija od onoga što možeš da podneseš. Toliko čudna da nisam sigurna da li i sama mogu da je prihvatim.“ Opet zastaje, uzalud se nadajući da će ispitivanje prestati. Uzima još jednu cigaretu. Svet koji je poznavala nestao je. Otresa glavom, pokušava da se sabere.

„Anu sam prvi put videla na nekoj proslavi, u leto, prošle godine“, u misli joj se vrati vrela noć: gosti su se muvali unaokolo kao na koktelu posle modne re­vije, a preterano bučna muzika je onemogućavala svaku komunikaciju.

„Događaj koji do sad niste spominjali“, reče sago­vornik memorišući u beležnicu.

„Radila je kao kelnerica“, odgovara. Kako je mogla objasniti? „Mislila sam da je jedna od onih“, reče.

„Dolpengenger?“

„Da“, odgovori. Kako i ne bih poverovala da je ta veštica stoka za jednokratnu upotrebu, pomislila je, ko bi normalan pristao na takvo poniženje?

„Po čemu je taj dan bitan?“ Pitanje je logično. Odgovor je jednostavan.

„Bilo je vrelo. Dosadno. Ne znam ni sama zašto sam tamo otišla. Nisam očekivala...“, zastaje.

„Šta? Šta niste očekivali?“, glas koji je požuruje ne odaje emocije.

„Da ću tamo zateći Milana“, procedi najzad i pri­seti se Milana. Govedo, ali vrlo privlačno govedo.

„Mislite na Milana Zečevića, vašeg negdašnjeg verenika?“

„Da“, odseca. Tada je još verovala u ljubav.

„Šta se dogodilo?“

Zaista šta? Hiljadu se puta i sama zapitala.

„Bio je pijan i...“, zastaje, pa drhtavo nastavlja. „Ruka mu je bila pod njenom suknjom!“ Sklapa oči i sve se vraća. Milan se pravio važan pred društvom, ali ona...

„Mislite li pri tom na tu... Anu... Za koju ste verovali da je klon?“

„Da.“ Ponovo je videla njene oči, krupne i vlažne. I nju, mirnu poput domaće životinje.

„Šta ste učinili?“

„Ništa. Pobegla sam.“ Milan nije bio svestan njenog prisustva, ali kučka je znala. Digla je pogled na nju. Prokleti pogled prepun trijumfa i izazova. Po­gled, koji ubija.

„Pominjali ste to kasnije svom vereniku?“ Nemilosrdan je. Kao da po živoj rani rovari.

„Ne.“ Šta je mogla da mu kaže? Da je Milan bio tek sredstvo? Da je igra tek počinjala? Nije Ana htela Milana, o ne...

„Zašto je taj događaj toliko važan?“

„Ana... Ona je... Ona...“ Zamuca, ne nalazeći pravu reč.

„Šta?“, prekide je smirujućim tonom.

Zastade na tren, pa nastavi:

„Milana nisam viđala neko vreme. Bila sam po­vređena, nisam mu se javljala. Ali par nedelja kasnije bio je sa njom. Gledao ju je kako mene nikad nije.“

„Bili ste ljubomorni na dolpengengera?“ Po prvi put je delovao iznenađen. Osetila je mračno zadovoljstvo zbog toga.

„Poludela sam. Prišla sam i udarila joj šamar.“

„Ani? Zašto ne svom vereniku?“ Opet ga je zbunila, činilo se.

„Ne znam. Morala sam, nisam mogla drugačije“, reče.

„Trenutak...“ Sagovornik podiže ruku i ona shva­ta da je njegov komunikacioni implant aktivan.

„Naravno, smesta polazim“, obrati se nevidljivom sagovorniku, pa joj reče:

„Moraćemo prekinuti razgovor. Ne zaboravite gde smo stali, nastavićemo.“

Zatim ustade, i napusti ćeliju, ostavljajući je da se sama izbori sa svojim demonima.

 

 

 

 

 

2. O FIĆI I ROLLEXU

(Kako se rutinski sastanak pretvoriou besmislenu priču o televizoru)

 

 

Beograd, 1991. godine.

 

 

Sedeo je zamišljeno u predsedničkoj rezidenciji očekujući ličnog asistenta da ubrzo uđe sa obave­štenjem o prispeću državnog sekretara Bejkera. Razgovor s njim će biti težak, znao je to i sâm, nisu mu za takav zaključak bili potrebni, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića. Pokušavao je biti blag prema ministru, no njegov kvazi truć truć, tandara mandara obzirno-okolišavajući i istovremeno arogantno koba­jagi diplomatski nastup nije mogao dugo trpeti. In­formacije o paketu Bejkerovih tema uvio je u sedam vokabularnih oblandi koje on nije ni pokušavao otpa­kovati. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak. Naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deran­žira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Me­đunarodne zavere Novog svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio…

Mira, devojačko Marković, je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropašćenu košulju, nije ni pogledala, ni komentarisala, bila je duboko udub­ljena u tek otkrivenu misao iznenada ukazanu u mrvama kriške hleba do malopre mazane marme­ladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu.

Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milošević, ona sve to lepo i tačno vidi, i još lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru, koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?!

Promeškoljio se malo u kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u ručni časovnik Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prošle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa, zaboga, neće da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, je l’ da, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvi­njenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao ijedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet. Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nikada nije išao, a nije ni Mira – sveže voće i povrće mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog otkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina jeste, Mira je dala da se na pole­đini sata izgravira ‘forever’, što znači, je l’ da, zauvek, ali ne znači to da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi? Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio i promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju šofera profesionalca. Da znam da imam još vremena, promenio bih ovu košu­lju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj ko­šulji i ne vidi ispod sakoa?

Zadubljen u misli, Slobodan Milošević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. Prenu se, izbeči, samo što mu oči ne poispadaše!

Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu!

Kao da neko negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa jakim treperenjem, sve jasnija, dok se najzad ne izbistri kristalno jasna slika potpuno bele prostorije. U centru tog naizgled nebeskog prostora sedeo je mladić u pripijenom kombinezonu nalik beloj koži i gledao ga. Bio je toliko skamenjen od iznenađenja da je zabo­ravio pritisnuti emergency dugme ispod stola.

Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića, talasaste, kratke kose ukovrdžane na čelu, koji mu je uzvraćao pogled nasmejanim zelenim očima.

 

 

3. LAZAR LAKIĆ I NJEGOVA PUŠKA

(Prvi događaj sa vremenske petlje koji je
gurnuo stvari kuda nije trebalo)

 

Lakići, 1960. godine

 

Dvadesettrogodišnji Lazar Lakić stajao je na stazi. U ruci je držao lovačku pušku dvocevku i punio ju je patronama. Bilo je hladno i u šumi je padao mrak. Završivši posao, okačio je pušku na rame, odlučno se pokrenuo i žustro pošao prema potoku. Zaustavio se kraj obale, kleknuo i ostavio pušku pored sebe. Zahvatio je vode sa obe šake i ispljuskao se po licu. Klečeći je gledao pred sebe.

Duboko je disao i zabrinutost mu je nagrđivala crte lica. Ostade dugo pored vode, ne pomerajući se.

Imao je izmučen izraz, izgledalo je kao da se oko nečega lomi. Čuvši nešto, prenu se , okrenu, te pažljivo zagleda u senke na stazi. Odande je neko ili nešto dolazilo.

Naglo je ustao, dohvatio pušku i potrčao tim pravcem. Bio je očajan, ali i odlučan! Ubiće Marka!

Zašao je tiho iza drveta, i podigao pušku ispred lica, cevi naslonjene na granu. Nije se pomerao, čekao je plen kao lovac na čeki.

Na stazi, na samom ulasku u šumu, stajao je dečak, visok i mršav, jednom rukom se naslonio na drvo, a drugu stavio na grudi i široko otvorenih usta, poku­šavao da uhvati vazduh, brzim kratkim, plitkim udisajima!

Marko je bolovao od astme.

Počeo je da traži nešto po džepovima, dišuči sve teže. Nije našao svoju pumpicu.

Lagano se srušio na blatnjavu stazu. Jednom rukom i dalje se držao za drvo, grebao noktima, pokušavajući da se uspravi.

Lazar je nepomično stajao u mraku, spustivši pušku. Nije pucao, ali nije se ni pomerao. Lice mu se krivilo u očaju. Plakao je!

Odložio je pušku i podigao ruku. U njoj je stezao Markovu pumpicu…

Sedam je reči ponavljao u nedogled. Tupo, mehanički…

„Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu …!“

U daljini, negde iz šume, začuo se histeričan ženski smeh… A, možda se to samo vetar poigravao među krošnjama…

 

 

 

4. TRABUNJANJE O TESLI

(Glavni dasa objašnjava Predsedniku kako su Beograđani umesto metroa sagradili metropolis)

 

Beograd, 1991. godine.

 

„Zovem se Aleksa Lakić,“ nasmejani mladić je prekinuo tišinu i obratio se od straha zaleđenom čoveku. „Znam kako ovo izgleda, ali vas uveravam da se neće dogoditi ništa, hm, preterano neprijatno i da ja nikako nemam nameru da vam na bilo koji način naškodim…“

Slobodan Milošević oseti da je prvo zapre­pašćenje prošlo, i da je, eto, za početak, uspeo da zatvori usta. Otvori ih ponovo i prosu bujicu besmislenih rečenica: „Ma, nije valjda, CIA, znam ja… ovaj Bejker… ma, koji Lakić, ne znam ja ni jednog, da nisi ti… onaj… kako se zvaše…? Vidi, molim te, kô televizor, ma uzeli su oni od Tesle… kad je umro u hotel­skoj sobi… sve papire… FBI i CIA, znam, gledao sam na Diskaveriju…! Ma, ko te pustio, je l’ imaš zakazano, pa nisam ja ćata u mesnoj zajednici da tek tako baneš, ja sam, je l’ da, Predsednik… pa nemam ni kratke izvode… onaj Vladislav mi je samo za Bejkera… o čemu bi mi to… je l’ da… kad nemam ni rezime? A je li, mladiću, da niste vi to nešto pomešali, pa došli na pogrešnu adresu?“ opet se ukočio i nastu­pila je neprijatna tišina, na šta se mladić nasmejao i okrećući dlan prema njemu dao mu znak da se smiri.

„Molim vas, dozvolite mi da detaljnije objasnim funkcionisanje ovog izuma. Ovo što sada vidite je običan screen wall što je uobičajeno sredstvo komunikacije iz sveta u kome ja živim. Neverovatno je, ali živim baš u ovom gradu u vremenu koje je daleko iza vašeg. Dakle, prosto rečeno, šaljem vam poruku iz budućnosti, trista osamnaest godina od vaše sadaš­njosti… Naravno, znam za Nikolu Teslu, proučavao sam njegov rad na studijama. Veliki sam poštovalac umova koji su dali svoj doprinos tokom istorije da svet u kome živim bude baš ovakav kakav jeste. Ali uveravam vas, ovo nije izum Nikole Tesle, niti je bilo kakva zavera koja dolazi od tajnih službi vašeg današnjeg gosta, državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Ovo je izum iz mnogo kasnijeg perioda, zasnovan na teoriji o Ajnštajn-Rozenovom mostu, neću vam sad govoriti čiji, niti na koji način funkcioniše, da vas još više ne bih zbunio,“ rekao je mladić mirno, ozbiljno, gledajući sagovornika pravo u oči.

Slobodan Milošević je i dalje nepoverljivo žmir­kao, ali, iznenada, u njemu zaiskri dečačka radoz­nalost, i on, zaboravivši na strah koji je do malo pre osećao, duboko uzdahnu, i poče na drugačiji način da posmatra pridošlicu. Mladić nije bio naoružan, nije imao ništa osim tankog, uz telo pripijenog odela i stolice, dakle atentat otpada kao pretnja. Taman htede da postavi prvo pitanje, od bar tri koja mu sinuše u glavi, kad mladić nastavi da priča.

„Dakle, predstavio sam vam se, ali, da bih vam pojasnio ono što ćete sledeće videti, dodao bih još nekoliko reči… Agent sam u jednoj organizaciji u budućnosti, čiji rang bih vam najvernije opisao kao približan rangu agencije pri vašim današnjim Ujedi­njenim nacijama. Ova organizacija se naziva među­dimenzionalni odsek ili MDO i odgovorna je samo našoj Republic Gouverment, što bi se reklo, Vladi Republike. Uz pomoć tehnologije koju posedujemo, moguće nam je da šaljemo virtuelne slike u prošlost, slične ovoj koju sada gledate. Dakle, ja se zapravo ne nalazim zajedno sa vama u ovoj prostoriji, ovo je samo projektovana slika iz budućnosti. To je neka vrsta kanala, za dvostranu komunikaciju u paralelnom vremeno-prostoru, i ništa više od toga. Evo, možete slobodno ući u ovaj prostor, ništa vam se neće desiti, bilo bi to slično kao kad biste se namestili ispred kino-aparature koja projektuje film na platno, sa tom razlikom što ovde nećete imati čak ni senku, koja bi zaklonila sliku.”

„Misliš, ovo što sada vidim je obična slika, poput slike na bioskopskom platnu?“ pitao je Slobodan Milošević, još uvek se ne usuđujući da posluša mladića i uđe u sliku.

„Da, moglo bi se uporediti, samo trodimenzionalna holografska slika sa kanalom za dvosmernu komunikaciju, da, baš tako,“ nasmeja se mladić.

„I kažeš, ja i ti sada razgovaramo, iako nas deli trista osamnaest godina, ja u 1991. a ti u… 2309?“

„Čini mi se da si razumeo!“

„Hm, i čime se bavi ta tvoja organizacija, ako sam dobro zaključio, virtuelnim izvrtanjem stvarnosti?“ pitao je Slobodan Milošević, sad već ozbiljno zainteresovan činjenicom da je iznenada postao vlasnik svojevrsne kristalne kugle, u ovom slučaju kocke, kojom može da vidi budućnost. O, kakve bi sve prednosti mogao da dobije u budućim kontaktima sa svetskim liderima, pomisli, samo pogleda u kuglu, i…

Odjednom pretrnu, kad je Aleksa Lakić, nasmejan, ustao sa stolice i krenuo ka njemu. Zaustavio se na samoj ivici slike, pružio ruku i ispruženim prstom počeo da tipka po prostoru ispred sebe, kao po nekakvoj nevidljivoj kompjuterskoj tastaturi. Sa njegove desne strane odjednom se pojaviše reči, dijagrami i tabele, u raznim bojama. Izgledalo je kao da vise u vazduhu!

„Zapravo, međudimenzionalni odsek je… Evo, ovo je naša organizaciona struktura. Kao što vidite, imamo Direkciju pri Vladi Republike i osamdeset i osam Odeljenja po svetu. Ja pripadam Bellandskom Odeljenju, koje pokriva područje otprilike, nešto veće od vašeg današnjeg Beograda,“ Aleksa je pokazivao prstom na jedan dijagram.

„A, šta je to… Belland?“

„Prošle godine obeležili smo sto deset godina od osnivanja Bellanda. Belland je metropolis koji se proteže, otprilike, od vašeg Niša, preko Beograda, pa do Novog Sada. To je skraćeno ime od dve reči, Belgrade i Land, što bi rekli, Beogradska zemlja. Ima 5.170.804 stanovnika, po ovogodišnjem elektronskom popisu,“ reče Aleksa, i kucnu još jednom po svojoj nevidljivoj tastaturi. Sa njegove leve strane pojavi se trodimenzionalna mapa Bellanda.

Slobodan Milošević tiho zazvižda kroz zube, dok je posmatrao niz poluprovidnih staklenih polulopti, valjkova i kupa povezanih kvadrovima koji su se protezali od Fruške Gore, delovima Srema, Banata i Bačke, pa Moravskom dolinom silazili do Niša. „Pa, boga ti, Dunav, Sava i Velika Morava izgledaju kao ponornice koje poniru u grad i izlaze… kod Đer­dapa?“ prokomentarisa on.

Dok je Slobodan Milošević zainteresovano posmatrao mapu, Aleksa nastavi: „Zauzima površinu od 15.212 kvadratnih kilometara, što znači da na svakom kvadratnom kilometru živi oko 340 žitelja. To je, može se reći, vrlo komotno. Vaš današnji Beograd je mnogo naseljeniji. Naročito uzimajući u obzir da se Belland proteže i u visinu, na pojedinim mestima i preko 120 metara! Ceo grad se nalazi pod poluprovidnim kupolama, kako bi zaštitili životnu sredinu od zagađenja. I sam grad je ekološki, ima veoma skup sistem prečišćavanja vazduha i vode, smeće se reciklira i opet ponovo upotrebljava. Ceo postupak je robotizovan i ekološki čist. Preko kupola sakupljamo solarnu energiju, a osim nje koristi se i energija dobijena iz vode…“

„A izvan Bellanda? Ko živi tamo?“

„Sve stanovništvo planete preseljeno je u ukupno 89 metropolisa. Sve izvan toga je nenaseljeno ljudima. Priroda je pretvorena u parkove, i fabrike zdrave hrane.“

„Čekaj, pa ko održava te parkove i ko radi po tim fabrikama?“

„Roboti i dolpengengeri. Hmm... Ta je reč možda nerazumljiva. Najkraće bi se to moglo opisati kao ljudski klon, ali bez osećanja i misli. Vode ih računa­rski sistemi nadzirani iz gradova.“

„Pa, izlazite li u te parkove, na primer, za Prvi Maj?“

„Nije zabranjeno, ali, mogu vam reći da se sta­novništvo toliko ulenjilo za poslednjih 150 godina, od izgradnje prvog metropolisa, da skoro više niko i ne izlazi van gradova. Samo sportski avanturisti, planinari, i ljubitelji prirode. Ja sam izašao iz grada svega nekoliko puta, ali znam ljude iz moje generacije, i nešto starije, koji nisu niti jednom! Moj otac, na primer, ima fobiju od otvorenog prostora i ne bi ga niko mogao nagovoriti da proviri izvan kupola!“

„Je li atmosfera zagađena, kad ste se morali svi preseliti pod stakleni krov? Kako su opstale životinje, kako se ono kaže, flora i fauna?“

„O ne, ozonski omotač se oporavio, vazduh je nezagađen, kao pre par hiljada godina. A životinjske i biljne vrste se nadziru, lanac ishrane se kontroliše, jedna vrsta ne može da istrebi drugu. Individualno ubijanje životinja je strogo zabranjeno,“ rekao je Aleksa Lakić smešeći se.

Slobodan Milošević je bio prijatno iznenađen. Češkao se po uvetu i najzad se setivši priupita: „A čime se onda bave ljudi?“

„Oni koji žele da rade, uglavnom organizacijom. Veliki broj ljudi ne radi bukvalno ništa. Samim rođenjem čovek stiče pravo na doživotnu apanažu, koja mu je dovoljna da bezbrižno provede život ne radeći ništa. Kome je takav život dosadan, može da volontira u mnogobrojnim organizacijama sličnim mojoj, u kojoj ja radim. Osim toga, mogu da uče, da pišu, da stvaraju umetnička dela… Pitali ste me ranije čime se bavi MDO? Najvažnije nam je održavanje stabilne strukture realnosti, rešavanje nekih novonastalih problema čiji je uzrok u nesavršenosti do­gađaja iz prošlosti. Na tanani način se uplićemo u pojedinačne ključne trenutke prošlosti, ispravljajući greške koje bi našoj zbilji mogle da nanesu parcijalnu strukturnu štetu. Naravno, upliv mora biti minimalan i strogo ograničen, kako bi se izbegao vremenski paradoks. Zato je svaka naša aktivnost brižljivo isplanirana, i sveobuhvatna, jer, menjajući neke ključne pogreške, morali bismo kasnije da ispravljamo negativne posledice tih poduhvata… Ovo što ću vam sada pokazati je samo jedna simulacija… Na primer, kad bi hteli da sprečimo atentat na predsednika Kenedija, to bi kasnije dovelo do promene sudbine mnogo ljudi, eto, onih koji će kasnije izginuti u Vijetnamu.“ Aleksa Lakić je pokretom ruke postavio nove snimke. Na jednoj je bio prikazan sam trenutak ubistva Džona Ficdžeralda Kenedija, u otvorenoj limuzini, pored supruge Žakline… Uporedo sa njom, teče još jedna slika sa istog mesta i u istom trenutku, nema atentata, limuzina prolazi to mesto, bez ikakvih pucnjeva! Najednom iskoči trepćući prozor sa ogromnim crvenim slovima ALERT! I izlistavaju se na hiljade podataka, imena ljudi, njihove slike i podaci o nastu­pajućem vremenskom paradoksu. Ako ne bi poginuli, ženili bi se, pravili potomstvo, a za 350 godina imali bi negativne posledice, veći broj ljudi nego što je optimalno… Zato bi, na primer, kasnije morali menj­ati sudbinu svakog takvog pojedinca, kad već nije poginuo u Vijetnamskom ratu, sprečiti ga da ostavi potomstvo, sprečiti ga da iza sebe u istoriji ostavi bilo kakav trag, neki pronalazak, napisanu knjigu, režiran film… Takve pojedince i dejstva njihovih života na buduće generacije nazivamo „vremenskim repovima“ i za svakog od njih bismo morali uvesti poseban program praćenja! Zato je nepoželjno da, na primer, sprečimo Drugi svetski rat, onemogućivši Hitlera da dođe na vlast. Ta operacija, i kad bi uspeli da je isplaniramo, prevazišla bi po troškovima višestruko naš budžet. A svetom bi hodalo na milione „vremenskih repova“, kojima od života ne bi ostalo ništa drugo, osim da jedu, piju, vrše nuždu, spavaju, a još toliki broj naših agenata morali bi da ih danonoćno prate, posmatraju ih i u svemu ograničavaju! Zato takva promena, pored toga što bi bila preskupa, ne bi bila ni humana!“

„Kažeš, ispravljate pogrešne odluke iz prošlosti?“ zainteresovao se Slobodan Milošević. „Znači, ti si ov­de zbog neke moje pogrešne odluke koju ću doneti?“

„E, to je pravo pitanje! Odgovor je, naravno, da, jer inače, ne bih ni bio ovde!“ Aleksa Lakić je jednim pokretom ruke obrisao sve dijagrame, šeme, tabele i mapu Bellanda, kao što bi učenik sunđerom obrisao školsku tablu.

Aleksa se okrete sagovorniku i šeretski mu namignu: „Sad se držite, upravo polećemo!“

I, mada nisu poleteli, osećaj u stomaku Slobodana Miloševića, u narednih par sati, bio je upravo takav, kao da je poleteo Jatovim starim DC-10 u oblačno i turbulentno nebo!

 

 

5. O BRADI, OSTACIMA DORUČKA I NESTALIM ČAKŠIRAMA

(Najnovija ujdurma sa vremenske petlje)

 

Lakići, 1945. godine.

 

…Senke lišća igrale su na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz pev šumskih ptica. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, on ga zatvori, pa opet otvori i nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i napunio usta hladnom tečnošću, gutao halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... To mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim, dobio je želju da viče! Pozivao je šumske ptice, dozivao istočni vetar, dovikivao je svakom koga se setio, a onda... Onda više nije vikao, nego je vrištao od radosti!

Ustao je go iz korita potoka, pa se zatrčao uzvodno. Voda je negde bila plića, negde dublja i te udubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol izudaranih i izranjavljenih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, pa im se pridružila još jedna, pa sledeća i uskoro je čitav ptičji hor pevao pesmu kojom je dirigovao! Pesma o lepoj ženi koja ga čeka, negde tamo iza šume. Istrčao je nag na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak koji se provlačio među višedecenijskim hrastovim stablima. Osetio je žir pod tabanima i vetar mu je sušio kožu. Puteljak se proširio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči. Put se sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili ređati u mimohodu, njemu zdesna. Poleteo je opet prema vodi, tad već suv i zapljeskao tabanima po površini vode dižući vodoskoke...

Izronio je iz vetra, preskačući korakom kojim se u rat koračalo i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode uhvaćene u raskoraku između tamo i amo...

Čovek se pojavio iznenada iz senke. Imao je slep­ljenu kosu na čelu i bradu u kojoj su se gnezdili ostaci doručka. Obučen u prosto seljačko odelo i, mada je bila vrućina, gunj bez rukava na kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nešto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku.

Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao prido­šlicu. Ovaj se teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati i progunđao sebi u bradu koja je progutala rečenicu. „Šta?“, upita pridošlicu. Ovaj se okrenuo i ponovo zašištao: „Ššššš...“, okre­ćući pušku po rukama. Najzad, raširivši oči, razgovetnije prosikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“

I tada, iz pozadine svesti, doprla mu je misao da on, u stvari, ovog čoveka poznaje, pa da, naravno, mora da ga poznaje. Dok je stajao pred njim, postidi se svoje golotinje, pokri se rukama i čučnu u vodu. Čovek se sagao, gledao iza drveta i jednom rukom ga je pozvao da mu priđe, da se sakrije iza njegovih širokih, odrpanih leđa... Pritrčao mu je, opet šljap­kajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, poka­zujući mu znak da stane? Da se sagne? Da požuri...? Pitao se kakav li je to signal, a ovaj je nestrpljivo mlatarao šakom. Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi?

Ne shvatajući više šta se od njega očekuje, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, nogu do članaka, šaka i vrhova guzova u vodi...

Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlici ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao zvukove iz šume. Polako se okrenuo i seo pod drvo, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren. Lagano je izvadio kesu duvana iz džepa pantalona, prodžarao po njoj i počeo da zavija cigaru. „Moramo sačekati mrak da uđemo u Lakiće, kaže mi Milutin Jevđić da su oni otpadnici nekrsti formirali tamo oslobodilački odbor i da stražare po celom kraju,“ poče tiho da priča pušeći. „Kaže da naročito paze na našu kuću, onaj lopov Rajević se navrzo na mene otkad su mu sina zaklali zimus kod Korenite... A on je sad tamo neka glavna budža, seme mu se zatrlo, dabogda! Misli da sam ga ja zaklao, a nisam, ovoga mi krsta, ne bih ja na decu, greh je. Njega bih, ne bih dvaput razmislio, ali na decu, nikad! Kaže mi moj imenjak i pobratim Milutin, svaki dan je kod tvoje Ilinke, raspituje se, pretresa, džukela, a znam da je bacio oko na lepu ženu, svidela mu se, ona njegova, kažu, ne da mu da se na nju popne, prava Srpkinja, iz ugledne kuće, vratila se ocu početkom rata i sad za njega ni da čuje... Zato mi još više žao sina joj, i njen je sin, nije samo od one džukele. Ko zna, možda su ga i oni nekrsti zaklali, da bi na nas ljagu bacili! Šta je za njih da ubiju srpče od četrnaest leta...“, govorio je, činilo se više sebi, nego njemu. „Ti, kaže Milutin, možeš ostati kod kuće, nakupili su i za tebe svedoke da nisi bio u četnicima, svi ovi naši koji su se već vratili će potvrditi, potvrdiće i pop Nikodije, čak je našao i neke njihove da podrže i overe ispravu. A ja, šta ću, dok je kopilan Rajević živ, moram u šumu! Inače će me u aps, na tešku robiju, ako me i ne ubiju, nije nevernicima verovati! Milutin će mi donositi hranu, ti i Ilinka ne možete, na vas će motriti. Neće ovo njihovo dugo, kažu da će Englezi pomoći kralju da se vrati, za mesec, dva, pre jeseni... A onda će ona džukela videti, ko je Milutin Lakić!“ Pričao je neko vreme, hrabreći samog sebe. Pogled mu ponovo pade na mladića u potoku, koji je čučao kao da vrši nuždu. „A što se ti, crni sine, ne oblačiš, gde su ti čakšire?“, upita iznenađeno kao da ga prvi put vidi.

Ha, dobro pitanje, pomisli mladić, gde su mi čak­šire, tamo negde niz potok, valjda, nije se sećao... Zapravo, ne zna ni ko je ovaj čovek, koji kaže da se zove Milutin, iako ima čudan osećaj da se poznaju? I, što je još čudnije, ne zna ni svoje ime. Nije li ga ovaj Milutin nazvao Gavrilom? I čitavo to bulažnjenje Milutinovo bilo je nerazumljivo, ne zna ko su nekrsti, niti četnici, a kako bi i znao, kad ni sam nije svoj? I bi mu smešno, i opet se zasmeja.

Milutin ga je gledao ozbiljno dok se smejao, lice mu se smrači, ustade i poče da viče: „Što se smeješ, nesrećniče? Gde ti je odelo, nesrećniče? Gde ti je odeća, crni Gavrilo?!“ Zaboravio je Milutin na oprez i nije više mario prati li ga ko, video je samo poludelog sina kako se histerično smeje u vodi, pa ustaje i pruža ruku sa prstom ispruženim prema njemu...

„Šta, šta...“, gledao je u svoju košulju i ništa nije pronalazio. Stara, potrgana i prljava, ista kao i juče. Pa zar ga Gavrilo, zajebava, šta je njemu?! I smrači se od besa!

I stajali su jedan prema drugom, bradati čovek na obali, iznenađen i skamenjen i golobradi mladić u potoku što mu se histerično smeje u lice. Gledajući jedan drugog, nisu primetili treću priliku, ženu raspu­štene kose u beloj haljini koja je stajala na šumskom putu, i ispruženim rukama im komandovala!

Milutin lagano podiže pušku ka Gavrilu koji je prilazio, skačući uvis i pljuskajući nogama po vodi, nesvestan puške, očigledno se fino zabavljajući. Na dva koraka od Milutina, puška je opalila pravo u Gavrilove grudi. Još se smejao, gubeći vazduh, i dok je padao, uhvatio se Milutinu za noge. Pokušavajući da se pop­ne stezao je grčevito prljave čakšire. Još je jednom zakrkljao i opustio se...

Milutin je, kao hipnotisan, repetirao i okrenuo pušku prema svojoj bradi. Zažmurio je i palcem gurnuo okidač.

Bio je mrtav pre no što je pao preko sina.

Žena u belom spustila je ruke.

 

 

6. BESMRTNIK

(Kako je inspektor Milivoj Jovanović shvatio da se
paukova mreža može posmatrati i preko senke)

 

Belland, 2311. godine.

 

Varadin se naglo ukaza u večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu oba­vešteni.

Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava.

Dobrodošao, policajac, odjeknu mu u glavi mentalna poruka, navodimo vozilo, budi miran.

Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje, travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo ni naznake objekata međudimen­zionalnog odseka. Sve je to predugo trajalo i pomi­šljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu. Vozilo se naglo zaustavi. Ništa se nije promenilo u krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i egzotičnim grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne hodnike u nestajanju dok se pad nastavljao.

Kao u pakao da propadam, pomisli i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje gužve. Propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala.

Izađi iz kola, policajac, primio je misao i poslušao. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na toj dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja skriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan onima sa kojima se susretao na pret­hodnim spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za njegove vitalne tačke. Zaustavio se neod­lučno, kadli ga umiri nova mentalna direktiva: Kreni ka meni, policajac.

Na trenutak se zbunio, da bi, žmirnuvši, zapazio da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično. Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe.

„Pođite sa mnom“, bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u maskirnoj ode­ći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu.

Krenuo je za svojim vodičem čija je odeća dobila beličastosivkastu nijansu. Put je vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata.

Najzad se zaustaviše pred jednima i vodič mu se obrati:

„Uđite ovde, molim.“ Otvorio mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispu­njen rezbarijama, plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa opet, ma koliko da je prizor impresivno delovao, otelotvorenje sile koja odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog naslona i širokih rukohvata, kraj starinskog stola od rezbarene orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najne­običnija je bila njegova kosa. Oivičavala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik!

„Da, tako nas zovu“, usne domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao kao glasno izgovorena reč. „Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko piće?“ Glas mu je bio dubok i autoritativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom.

„Neću gubiti vreme na kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani iz jednog jedinog razloga; zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.“ Milivoj klimnu glavom.

„Curu koja je otuđila opremu smo pronašli...“, započe, ali sagovornik ga grubo prekide:

„Da, ali gde je adapter? To je sad prioritet!“

Od sramote je zamucao:

„Ne... ne znamo... žena koja je, prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.“

„Vidite ovako, Jovanoviću, adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate li uopšte šta je funkcija te spravice?“ strpljivo mu se obrati besmrtnik.

„Nešto u vezi vaših nadležnosti, pretpostavljam?“

„Tačno. Pravilno upotrebljen omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će vam biti jasnije.“

„Dobro... ali šta je u tome opasno? Pa nije to oružje...“, ohrabren njegovom ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade miran.

„O, to jeste oružje, oružje hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji Republike?“ Pitanje je bilo neočekivano.

„Pa... Znam sve...“, zamuca opet Milivoj.

„Šta? Šta znate?“ Zvučalo je to gotovo nervozno.

„Osnovao ju je 9. maja 1950. Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih sukoba koji su odneli milione života...“, izdeklamova naučene lekcije.

„Da. A znate li nešto o Evropskim narodima?“, nastavi besmrtnik.

„Narodima? Pa Evropa je kontinent i narod je tu samo jedan...“

„Da, Jovanoviću, jedna zemlja, jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to pos­tigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione mrtvih, budite ubeđeni u to.“

„Kako? Kako to može da se desi?“ Jedino što je razumeo bilo je da se upleo u nešto opasno. Nešto što nije shvatao.

„Zamislite istoriju ljudskog roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju civilizacije. Možete li to?“

„Pa... ja...“, poučni besmrtnikov ton nije očeki­vao, ali on nastavi kao da ga i nije čuo.

„Pauk mrežu plete zrakasto. Ako istoriju posmatramo kao jednu od niti, možemo videti da je od samog početka imala mnogo puteva kojima je mogla krenuti. Pa, opet, krenula je jednim tokom – ovim na čijem se kraju sada nalazimo. Ako pratimo tu logiku i tu nit videćemo da se na njoj nalazi mnogo petlji i ukrštanja, koje mogu skrenuti tkanje ka bilo kojoj od susednih niti i analogno povesti zbivanja sasvim drugim istorijskim tokom. Ta ukrštanja nastaju delovanj­em važnih ličnosti i promenama njihovog ponašanja, ili njihov nestanak može potpuno izmeniti našu stvarnost.“

„Čekajte malo! Uređaj koji je ukraden omogućava putovanje kroz vreme?“ prekide ga ponovo Milivoj. Ovog puta sagovornik mu je odgovorio:

„Ah, ne, putovanje unatrag po niti je nemoguće.“

„Oh, za trenutak sam pomislio da očekujete od mene da se borim sa dinosaurusima,“ reče.

„Ne lupetajte, Jovanoviću. Nemate vi potrebne kvalifikacije za putovanje po niti.“

„Oprostite, pokušao sam da se našalim. Istina je da ne shvatam značaj uređaja koji je ukraden“, pokunjeno reče.

„Vidim da ne razumete. Pokušavam maksimalno da pojednostavim izuzetno složen postupak. Zamolio bih vas da ne brzate sa donošenjem zaključaka. Postoji način da se utiče na kritične tačke u prošlosti. Kako bih vam to objasnio? Pokušaću da nastavim analogiju od malo pre. Zamislite veče i tu istu paučinu, ali osvetljenu usmerenom svetlošću. Na zidu iza paučine videćete vrlo oštru senku, sliku mnogo jasniju od nje same. Na sličan način i vreme baca senku, uzor, svoju drugu dimenziju u našu stvarnost. Uzor, nazovimo ga senka, uz određena je znanja i opremu dostupan istraživanjima, pa čak i uticajima na prošlost.“

„Pod određenom opremom podrazumevate ukradeni uređaj? “

„Da. Vidite, problem je u tome što je uređaj prekjuče upotrebljen. Ne pitajte kako znam. Jednostavno znam. A znam i to da to mogu učiniti samo posebno obučene osobe i to tek pod pretpostavkom da znaju šta traže. Sve je to neka vrsta telepatije, prenos misli kroz dimenzije. Meta može videti sliku, čuti reči, a u izuzetno retkim slučajevima preklapanja frekvencije, što se dešava kod genetski istovetnih osoba, može doći čak i do kontrole uma, nešto kao i kod dolpengengera.“ Milivoj nije baš mnogo shvatao, ali je njegov policijski instinkt osetio nedostatak u priči. „Ali, pomenuli ste posebnu obuku. Ja sam mislio da se ona obavlja samo kod vas.“

„Tačno. Žena koju tražite zove se Ana Simonović. Tu su vam svi dostupni podaci o njoj.“ Pruži mu holomemo karticu. „Opominjem vas da se radi o izuzetno opasnoj osobi. Pre no što se odmetnula bila je jedan od naših najboljih agenata. Nipošto ne stupajte u kontakt sa njom.“ Lice mu se smrači, pa reče: „Likvidirajte je čim je locirate!“

Milivoja je ozlojedila lakoća kojom je to izgovorio.

„Likvidiram? Ja... Ja nisam plaćeni ubica“, pobuni se.

„Slušajte, Jovanoviću, niste slučajno odabrani za ovaj zadatak. Pratili smo vašu karijeru još od vremena pograničnih incidenata sa Zakavkaškom Unijom. Tada niste bili toliko bolećivi kao što se sada prikazujete“, zareža najednom besmrtnik. „Mogu učiniti da vam karijera munjevito krene uzlaznom putanjom, a mogu udesiti i da jednostavno nestanete. Izbor je na vama“, reče naizgled ravnodušno. Milivoj se štrecnu pa pokajnički reče:

„Izbor baš i nije naročito izdašan.“

Sagovornik mu se nasmeši.

„Nađite je i ubijte je. To je sve što se od vas traži. Pamet u glavu, Jovanoviću. Koliko sutra se možete naći na mestu načelnika odeljenja, a onda... Ko zna?“