Negde u vremenu…



      Prošle su godine, od kako sam poslednji put bio pomislio na dane svog detinjstva… 
      Zapravo, mnogo se toga više ni ne sećam, sada, kada se godine života polako približavaju brojki pedeset. Sećam se jedne stvari, da sam tada hteo započeti da vodim lični dnevnik, u svesci A4 formata, tvrdih, žutih korica. Imao sam, možda, dvanaest-trinaest godina, kupio sam tu svesku od djačkog džeparca, upravo za tu namenu. Prvo sam napisao, na četvrtastoj beloj nalepnici, svoje ime i ispod toga krupnijim slovima “Dnevnik”, i dugo razmišljao pre nego što sam upisao prvi datum… Hteo sam, samo za sebe, da zabeležim na papiru,  moje bogate dogodovštine i avanture, ali koje se ne bi sastojale samo od odlazaka u školu, igranja i spavanja… Maštao sam da će mi se dogoditi nešto neočekivano, nešto što će promeniti rutinu, da bih od tog dogadjaja počeo da upisujem datume. Nešto kao, slučajan pronalazak grobnice sa rimskim blagom, ili dolazak nekih tajanstvenih posetilaca u selo, sa zlim namerama, koje ja razotkrivam, ili, bar, otkriće izvora nafte na dedinoj njivi... Dani su prolazili, ništa se tada meni bitno nije dešavalo, i, kakav sam nestalan bio, i tada, kao i sada, brzo sam od tog mog nauma odustao.
      Sveska je završila medju redovnim školskim priborom, počeo sam u nju upisivati domaće zadatke, možda iz hemije ili fizike, samo sam prethodno odlepio izdajničku nalepnicu sa neprikladnim naslovom…
      Sada kad pogledam, čini mi se i da se čitav moj život sastojao samo od gomile započinjanja nečega i isto toliko odustajanja od istoga.
      Zato je i meni samom čudno zašto sam sada, ponovo, dobio želju da vodim dnevnik? Nije to, valjda, samo zato što sam došao u posed prelepe beležnice, B4 formata, sa koricama od govedje kože, boje meda i meke na dodir, a da nemam zašto drugo da je upotrebim?
      Ipak, mislim da nije. Kad sam imao dvanaest godina, život mi se sastojao iz rutine, i kasnije je sve tako nastavilo, ali, sada, možda prvi put u životu, ja imam datum tog neočekivanog dogadjaja, koji prekida rutinu, i stvarno zaslužuje da se od njega započne nešto takvo maštovito, kao što je lični dnevnik…
      Samo, što ja ne znam koji je danas datum…?
      Samo, što ja ne znam, trenutno, gde se nalazim…?
      Samo, što ja sada, u stvari, i nisam više ja?!

      Na početku…



      Rekao nam je da se zove Admiral, ili da se ne zove tako, nego da mi treba tako da ga zovemo, i to mi je, na prvi pogled, i bilo jasno zašto.
      Pojavio se pred nama u raskošnoj admiralskoj uniformi neke strane zemlje. Pošto je pričao italijanski, pretpostavio sam da je to uniforma italijanske mornarice. Zato što ja zapravo i ne znam kako izgleda uniforma italijanske mornarice. Ali, možda izgleda baš ovako? Ili je to bio samo jedan pozorišni rekvizit, u pozorišnoj drami, u koju sam, kao nekakav statista, iznenada i neočekivano upao? Ali, najbolje bi bilo da je opišem.
      Boja joj je bila bledoplava. Možda zato da dočara more, ali nije to bila boja mora, ono je plavlje, bila je to mnogo bledja boja, više nalik osunčanom nebu, bez ijednog oblačka.  Ali, zato su ukrasi na njoj bili veličanstveni. Zlatno-žuti uprtači i opasač utegli su njegovu bluzu na njegovom izduženom, mršavom telu, do samog tela. Na naramenicama je imao, na dve crne pravougane tkanine, izvezene zlatne činove, u obliku lovorovog venca i nekoliko debljih i tanjih zlatnih linija. Na desnom rukavu, počev od ramena, pa do lakta, spuštale su se zlatne rese, slične onima na indijanskim bluzama, samo duže. Na desnoj strani grudi imao je nekoliko redova ordenja, sjajnih novčića na zlatnim ili crvenim lentama, koji su visili ispod nekoliko debljih i tanjih, oko dvadesetak santimetara dugačkih prišivki, obojenih sa naizmeničnim, žutim, crnim, zlatnim i crvenim kvadratićima.  Ordenje je zauzimalo skoro celu desnu stranu bluze, od grudi, pa skoro sve do opasača. Jedan red sjajnih dugmadi, istobojne mandžetne na rukavima, u dva reda, i lenta od upletenog zlatnog kanapa, od levog ramena pa do levog džepa, sve je to sjajilo, i vrištalo sa bluze. Bluza nije imala okovratnik, nego se završavala ruskom kragnom, uz grlo.
      Uske pantalone nisu imale ukrase, osim po dve široke zlatne pruge sa spoljašnjih strana. Pantalone su padale skroz do crnih plitkih cipela, ulaštenih do nepodnošljivog sjaja. Kad bi Admiral seo, i nogavice se malo podigle, tada bi se videlo da ima crne čarape, koje su dopirale visoko do listova nogu. Njegovu kožu ispod uniforme nisi mogao videti nigde, čak je i na rukama imao tanke bledoplave rukavice, osim na njegovom licu.
      A bilo je to lice suvonjavo, nekako sitno ispod previsoke šapke na njegovoj sasvim beloj kosi. Umorne, bledoplave oči, okružene sitnim borama, dugačak, ravan orlovski nos i tanke i kratke usne, odavale su utisak, ne tako starog, ali umornog čoveka. Bledilo njegove kože još je više dočaravalo taj utisak. Činilo se da je uvek sveže izbrijan i podšišan, kao i sada kad je pred nama prvi put stajao.
      Da se zaustavim sad malo ovde, kad kažem pred nama prvi put, mislim preda mnom, jer ostali moji… kako da ih nazovem, možda cimeri?..., činili su mi se kao da Admirala od ranije poznaju. Najbliže mom krevetu bio je krevet jednog dečaka od šesnaestak godina, bio se pokrio belim čaršavom sve do vrata, preko njega su ležale samo gole, mršave ruke prekrštene na grudima. Njegova gola ramena su se tresla dok se dečak smejao. Imao je lep, širok i zvonak smeh, i njime je pokazivao svoje pravilne, bele zube, koji su se još više isticali svojom belinom na preplanuloj koži. Imao je još uvek dečje crte lica, nasmejane plave oči, kratak i pravilan nos i neposlušnu plavu kosu; dečko je bio lep, ali bezobrazan, nije kulturno smejati se starijem čoveku dok on priča, pa makar pričao i na italijanskom; pogledao sam ga namrštivši obrve, pokušavajući da izgledam prekorno, ali, on na mene nije obratio pažnju!
      Sad sam video da ni ostali u sobi Admirala nisu baš sa pažnjom slušali. Ustajali su iz svojih kreveta, samo u donjem vešu, ulazili i izlazili iz sobe i bavili se svim ostalim stvarima kojima se čovek bavi kad se probudi; samo niko na uniformisanog čoveka nije obraćao pažnju. Iako je izgledalo da priča svima, ispalo je je da priča samo meni, jer sam ga ja jedini slušao, iako nisam razumeo skoro ni jednu reč, osim, jelda, da se zove Admiral; to je više puta ponovio kuckajući sebe prstom leve rukavice po ordenima.
      Admiral se zatim naklonio, okrenuo i izašao iz sobe.
      A soba je bila velika, i u njoj je bilo smešteno, sa mojim, ukupno šest kreveta. Pored svakog kreveta bio je mali pisaći sto sa lampom i stolicom, i orman za garderobu i knjige. Na dva mesta stajala su dva paravana u obliku polica za knjige, otvorenih sa obe strane, i ispunjenih ukrasima, knjigama i uramljenim fotografijama sa stalkom. Na taj način soba je bila podeljena na tri odeljka, za po dve osobe, ali se kroz paravane providilo izmedju njih. Na jednoj, dužoj strani zida, bio je veliki prozor sa balkonskim vratima, upola sakrivenim teškom zavesom od šifona, od plafona do poda, od zida do zida, koja se na sredini razmicala. Debeli tepih, takodje od zidova do zidova, prekrivao je pod. Na sredini sobe, bliže prozoru, još je bilo mesta i za veliki trosed, dvosed i dve fotelje, sa niskim ovalnim stočićem. Sa plafona su se nisko spuštala, iznad svih odeljaka i iznad troseda, četiri lustera, sa usko usmerenom svetlošću, koji su mogli nezavisno jedan od drugog da se pale, bacajući snop svoje svetlosti samo ispod svog odeljka, a ostavljajući ostale u polumraku. Ne sećam se da sam ikada u životu bio u ovoj prostoriji, ali, pre pet minuta probudio sam se ovde, i nisam mogao da se setim otkud da sam tu?
      Sad, kad malo razmislim, ne mogu se nikako setiti ni mog prethodnog budnog stanja, pre ovog. Nije to bilo baš kao da imam potpunu amneziju, naprotiv, tačno sam znao svoje ime, i mnogobrojne dogadjaje iz svoje bliže i dalje prošlosti, čak do dana najranijeg detinjstva; čudno, ranije sam vrlo često imao zbrkana ta rana sećanja, ali sad su mi sva bila jasna, nekako, kao na dohvat ruke. Jedino, nisam mogao da se setim jučerašnjeg dana, koliko god da sam se sada, u ovim trenucima, naprezao. Čak, možda ni prekjučerašnjeg, ali sve ranije, pa naravno, svih stvari iz svog života sam se sećao tako jasno, kao da su se desile juče! Dobro, ne juče, … dan-dva pre juče… Promocija mog prvog romana, kao mladog pisca koji čitaoca vezuje za svoju knjigu armiračkom žicom, u dupke punom SKC-u, gde su bili svi moji prijatelji, pisci Moma Kapor, Milan Oklopdžić i Bojan Dimitrijević; letovanje u Veneciji sa Marijom, kada sam joj poklonio Ilustrovanu istoriju umetnosti u tvrdom povezu, a ona meni školjku iz koje se čulo more; adrenalin u gradu pod sirenama za vazdušnu opasnost, odakle sam izveštavao, poput ratnog dopisnika, mnoge svetske štampane medije,  Algemajne Cajtung, Figaro, Komsomolskaja Pravda…   Sve mi je bilo kao na dlanu, ceo život, dogadjaj do dogadjaja, slika do slike, izoštreno do najsitnijeg delića;  ali, sve te dogadjaje, i sve te slike, nikako nisam mogao svrstati hronološki, sve su mi bile tu, pred očima, sve jednake, podjednako oštre i jasne, ali koja je od njih ranija a koja kasnija? To nikako nisam znao…
      U razmišljanju me je prekinuo dečak, onaj koji se malopre smejao Admiralu; sad je stajao pored mog kreveta, samo u boksericama, visok, mršav, preplanuo; nisam tad saznao, ali kasnije mi je rekao da je to celo leto sa ribarima na brodici mrežama lovio ribu, na Zadarskom kanalu, u blizini Kornata, zato je bio tako osunčan; široko se osmehivao i pružao mi ruku da se upoznamo. Rekao sam mu svoje ime, a on meni reče da se zove Jurica, da je u ovoj sobi najstariji gost, jer je tu već tjedan dana, i da mi je došao zaželeti dobrodošlicu. Rekao mi je nešto, što mi je zazvučalo vrlo čudno, u smislu kako svi gosti uglavnom dolaze noću, i baš kad sam hteo da ga upitam o svom dolasku, da bih sebi razjasnio ovu nepoznanicu, ne stigoh; jedan mladić ga je, prolazeći pored mog kreveta, iza njegovih ledja, udario jastukom po glavi, i oni su zacičali, uhvatili se i pohrvali, tu na sredini sobe, obojica se uglas smejući.
     Hteo sam sad i sam da ustanem, otkrio sam svoju plahtu, ali sam se, u sledećem trenutku, opet brzo pokrio; sa iznenadjenem, otkrio sam da sam ispod nje, potpuno go! Nije da sam imao običaj spavati go, baš naprotiv. Nisam ni neki obožavalac pidžama ni noćnih košulja, ali, donji veš mi je, obično, bila prikladna noćna odeća, osim kad bih bio u Marijinom društvu, jedino tad mi ne bi trebao.  Ali, u sobi punoj muškaraca, priznaćete, nije ni prijatno ni prikladno! Sad sam došao i do misli koja mi zagolica pažnju. Pošto znam da nemam običaj, kad ležem da spavam sam, svlačiti se do gole kože, nametnuo se vrlo nepobitan zaključak: neko drugi, a ne ja, sinoć me je svlačio pre spavanja… ?
      A onda, kao naknadni potresi smirivanja tla posle zemljotresa, do svesti dolazi još jedan detalj. I podižem pokrivač ponovo da taj detalj još jednom proverim. Ispod njega ponovo golo telo, ali… telo koje nije moje?! Kakvog ga se, bar, odavno ne sećam! Zategnuta koža, ravan stomak, sitne crne dlačice po grudima, preponama i mišićavim nogama… telo mladića, a ne, skoro starca, od pedeset godina?! Obmotavam čaršav oko struka, skačem sa kreveta, u jednom skoku preskačem dva dečaka na podu, i trčim do prvih vrata, za koja mislim da vode u kupatilo! “Polako, dečko”, kaže mi mladić sa kojim se skoro sudaram na vratima, i ulećem iza njih, u potrazi za ogledalom!

 

     

      Apoteoza…



      … Koplje rimskog centuriona je probolo iznad boka telo umirućeg čoveka, i svetina je počela da se razilazi…
      Josif je izdaleka zamišljeno gledao vrh ograde Getsemanskog vrta, koji se rasplinjavao pod crvenom svetlošću zalazećeg sunca.  Stari čovek je upravo razjurio od sebe služinčad, koja se bila ustrčala oko njega, da bi mu saopštili vest o svršetku dogadjaja. Gomila oko ograde sada se razilazila, ćutljivi  muškarci i žene koje su naricale. Još nekoliko minuta je stajao gledajući svetinu, a onda se i sam okrenuo i pošao za slugama.
      Rimska vlast nad Judejom, provincijom podeljenog Izraelja, nije bila ni bolja ni gora nego u drugim osvojenim zemljama, a sada provincijama Rimske Republike. Bila je okrutna, ali i potkupljiva, spremna na spletkarenje i zavadjanje društvenih grupa, radi lakše vlasti, ali i u stalnom nespokoju od mogućih pobuna. Najvažnija stvar za rimskog prokuratora, ipak, bilo je redovno ubiranja poreza, i lično bogaćenje, kako bi što pre nadoknadio dugove prethodne javne službe u samom Rimu, i spremanje za novu, posle svršetka prokonzulstva. Ono je uvek bilo svojevrsna nagrada, nekad zaslužena a često potkupljena sumnjivim zaslugama. Znao je to Josif, jer bio je on član Sinedrije, Veća staraca, i sa takvim rimskim službenicima imao je posla veći deo života. Ali, Josif je bio i esen, i nije se mirio sa rimskom dominacijom.
      Gotovo je, pomislio je, još uvek žustro koračajući prema kući. Pobuna je u samom začetku doživela neuspeh, i sad se moralo spašavati šta se spasti može. Mnogo denara je koštalo podmićivanje rimskog službenika, ali je to nešto što je moralo da se učini. Još nije sve bilo ni gotovo, bezbednost porodice je bila sad ugrožena, i morao je hitno da Magdalenu i Lazara izvuče iz Jerusalema. Njegov svetovni položaj kupovao mu je još nekakvo vrlo kratko vreme, ali, ukoliko se uskoro ne sklone, ni plaćeno mito neće im više garantovati život!
       Bog je svemoguć, pomolio mu se Josif. Sačuvaće on decu Izraelja…       
      Ali, pre toga je trebalo učiniti najvažniju stvar!
      I Josif je ubrzao korake, idući prema Solomonovom Hramu.
      Danas je bila Pasha, i u vreme tog svetovno-verskog praznika Sinedrija ne zaseda, i dan se provodi u molitvi. Ali, Josif je već bio ugovorio sa Jakovom, koga su nazivali još i Pravednim, a koji je sad u Hramu, čeka da preuzme sedam sanduka svitaka, skupljenih tokom više desetljeća, i pohranjenih u kući Josifovoj. Bili su to dokumenti izvorne esenske vere, učenje Ivana Krstitelja, ali i rodoslovlja sveštenika-kraljeva iz loze Davidove, plemena Judinog, čiji su i Josif i Jakov bili potomci. Svici su sad morali biti sakriveni u podrume Hrama, na bezbedno mesto, daleko od dohvata Rimske kurije, ali i domaćih političkih i verskih oponenata, koji su služili Rimu. Jer, Josif je sad morao na pogibeljan put. Na tom putu vrebale su mnoge opasnosti,  mogućnost spasenja porodice jeste bila izvesna, ali ne i sigurna, i takav rizik za gubitak vekovnog blaga nije mogao preuzeti na sebe, da bi ga sa sobom poneo.
      Jakova je zatekao na stepeništu Hrama, ćutljivog i zagledanog u nebo iznad Jeruzalema. Još je bilo crveno, sunce je tek skoro sišlo ispod linije horizonta.
      “Gotovo je”, rekao je Josif Jakovu.
      Jakov je bio duplo mladji muškarac od Jakova, i iako je već bio sveštenik i učitelj, pao je ničice pred noge Josifove, pozdravljajući ga. Josif ga uhvati za ramena i izdiže do svog lica. “Možeš da se ponosiš, tvoj brat je junak; hrabro je izdržao sve muke”, rekao je Jakovu.
      “Gde je on sada?”, pitao je Jakov.
      “U Getsemanskom vrtu, čuvaju ga legionari. Tamo su i Marija i Magdalena, i dva esenska sveštenika-vidara. Došli su pravo iz Aleksandrije. Pomazaće ga, pre nego što ga ostave u grobnici. Ali, mi sad moramo da se dogovaramo o poslu, koji se noćas mora izvršiti!”
      I dva čoveka, Josif i Jakov, udjoše u Solomonov Hram, dok su se sa Jeruzalemskog neba polako iskradali poslednji sunčevi zraci, a prva ukrsla zvezda najavi početak sudbonosne noći…