Ivan Bačić KRVAVO ZELENO - REKVIJEM JEDNOJ MLADOSTI

O Ivanu Bačiću ništa nisam znala pre čitanja njegovog romana KRVAVO ZELENO. Pročitala sam prvu rečenicu "Zvao sam se Radovan Jung; ubio sam se u 49. godini, neposredno nakon što sam završio pisanje Krvavo zelenog" i pomislila, reč je o nekoj vrsti psihoanalize, poluautobiografske ispovedne proze jednog depresivca. Ali, prevarila sam se. Roman jeste ispisan gotovo zapisničarski, hladno, namerno šturo, bez preteranih ulaženja u dubine osećanja, jer ga piše, kako je i naznačeno u nastavku one prve rečenice, bivši policajac, zapisničar sa suđenja, objektivni posmatrač, rekla bih, stravičnih događaja i isprepletanih sudbina koje samo život može da ukrsti, a pisac mudro da iskombinuje i poveže u celinu. Mnoštvo likova poteklih iz male sredine, ne tako idilične, tokom romana sreće se i rastavlja, povezuje i gubi, uništava i razvija, tonući neminovno sve dublje i dublje ka dnu, prateći poniranje jedne sada već odavno bivše države.

Nesreće, smrti, rat, silovanja, ubistva, laži, licemerje, poroci, gresi velikih i malih političara, vojnika, civila, sveštenika, velikih i malih Srboljuba, domoljuba i rodoljuba, povlače vas od strane do strane, kao lajt motivi u muzičkoj partituri, inspirisanoj Mocartovim Rekvijumom. Oduvek sam smatrala, da Mocart, uprkos svom geniju, nikada ne bi zauzeo mesto koje ima u istoriji muzike da nije bilo tog poslednjeg njegovog, krvavog, sebi napisanog Rekvijema. I ovaj bolni rekvijem jednoj mladosti, svedočanstvo je razornih talasa koji nose ljude po pučini života, nasumice ih bacajući s jedne na drugu stranu, razbijajući o stenje, ravnodušno, moćno, kako to samo u prirodi biva.

Gde je tu Bog, gde su tu sile empatije, naša volja, razum, ljudskost, ili je sve neminovnost, sudbina? Smrt skoro svim junacima ove mučne istorije dolazi kao oslobođenje, mir, nagrada, bez obzira da li se radi o nevinim kosovskim žrtvama, mladoj Albanki i njenom dečku Srbinu, ili njihovim ubicama, ili bivšem narkomanu jeromonahu koji siluje dvanaestogodišnjeg dečaka, ili samom slikaru daltonisti koji ne razlikuje zeleno i crveno... ovo je roman napisan u slavu smrti.

Ne čita se brzo.

Nije zabavan.

Lako bi mogao da se pretoči u film.

Ali se ne zaboravlja brzo. Malo malo, pa iskrsne slika, kadar iz još nesnimljenog filma. I ostaje tuga. Nema tu onog žala za mladošću Bore Stankovića, samo osećanje da smo rođeni u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, od pogrešnih roditelja.

Treba ga čitati uz Mocartov Rekvijem.

#najave #roman #recenzije