Izazovi kratkog pripovedanja

Pred znatiželjnim čitaocem otvara se zbirka kratkih priča

Radmila Anđelkovića naslovljena kao „Kratke priče i Akvarijum za

zlatnog karaša“. Sam sadržaj otkriva neke od ideja koje su rukovodile

autora da svoju zbirku ovako koncipira; naime segmenti „Pre 1995.“,

„Grbovnik“, „Glavni tok“ i „Radionica“ vremenske su ali i stilističke

odrednice priča. Knjiga se, otuda, može iščitavati i kao svojevrsni

spisateljski „bildungs roman“ (Anđelkovićevog bavljenja kratkom

prozom), dakle delo koje prati stasavanje/liniju razvoja jednog pisca

koje traje duže od dve decenije.

Svojevremeno je Rejmond Čendler, možda i najznačajniji

pisac tzv „tvrdo kuvanog krimića“, koga je uvažavao i veliki engleski

pesnik H. V. Odn, govorio da pisanjem priča i romana neprestano

otkriva tajne spisateljskog zanata i da će, kad ih sve otkrije, pisanje

prestati da mu bude izazov. Naravno, možemo ovu tvrdnju shvatiti ili

kao urbanu legendu ili kao mistifi kaciju ali u njoj, nesporno, postoji

mnogo istine. Svako ko se odvaži da ispisuje priče ulazi u bezvremeni

tok ljudske istorije započet mnogo pre nego što je stvorena

mogućnost beleženja priče. Vremena su se menjala, od usmene književnosti

ušlo se u onu koja se zapisuje na svakovrsnim medijima i

razastire preko čitave planete odnosno iz prošlosti seže u budućnost;

ipak, osnovno pravilo čitave rabote nije se promenilo – priča mora da

opčini slušaoca/čitaoca i izmesti ga iz njegove stvarnosti u neku drugu,

onu koju stvara autor. Taj zadatak, paradoksalno, lak je i težak,

moguć i nedostižan. Njegovo ostvarivanje opravdava sva sredstva koja

autor može da zamisli i pretoči u reči. Ali, uprkos tim slobodama

i širokim prostorima imaginacija, stvaranje uverljivih priča ne ide

samo od sebe. Bezbroj je segmenata koji moraju da se uklope na pravi

način: zaplet, karakterizacija likova, pozadine, dijalozi, refl eksije,

stil... Rečenom treba dodati (u slučaju ove zbirke, uz izuzetak priče

„Akvarijum za zlatnog karaša“) i specifi čne zahteve koje nameće

kratka priča kao posebna, bezmalo maniristička, prozna kategorija,

izazovna i poželjna ali i mistički delikatna.

Još jedna otežavajuća okolnost za ovu knjigu mogla bi biti i

njena okrenutost fantastici koja ima svoje korene u žanru, konkretno

naučnoj i epskoj fantastici. Uvreženo je (mada ne i potpuno netačno)

mišljenje da žanrovska literatura pati od nedostatka širine jer je njen

pogled namerno (čak nasilno) iskošen i sužen (da bi zadovoljila

sopstveni profi l). Dakle, naučna i epska fantastika svoja dela stvaraju/

profi lišu na zadat način i to ih a priori svrstava u bogaljaste pojave jer

su njihovi sadržaji siromašni, nedovoljno seriozni itd itd. Ovde se,

kao kontraargument, možemo pozvati na tvrdnju Teodora Sterdžena

o procentima nekvalitetnih dela naučne fantastike koji nisu ni malo

veći od bezvrednih dela u bilo kojoj literarnoj kategoriji ali valja nam

priznati i da određeno suženje vidika žanrovskih pisaca ipak postoji i

opstaje. Na sreću, žanrovi nisu okamenjene kategorije već se menjaju

i razvijaju pa je pomenuto suženje fl uidno odnosno privremeno –

naravno ukoliko su pisci spremni da promene prihvate. Radmilo

Anđelković jedan je od takvih autora, voljnih da se okušaju i u nečemu

drugačijem. O tome svedoči i ova zbirka kao dokaz kontinuirane

svesne samopromene. Knjiga koju držimo u ruci, s druge strane, jeste

i čin poštenja prema sebi i čitaocima jer je autor odbio da posegne

za zavodljivom mogućnošću „naknadne pameti“ koja bi ispravljala

stare priče kako bi one sada, u ovom izdanju, bile bolje napisane,

ušminkane i ispeglane nego u vreme kada su zaista stvorene.

Elem, u segmentu „Pre 1995.“ na delu je, po ugledu na Klarkovski

manir, efi kasna uzrok-posledica koncepcija građenja priče.

Prepoznatljiva žanrovska ikonografi ja i situacije temelj su Anđelkovićevih

ideja realizovanih funkcionalnim rečenicama, neopterećenim

ukrašavanjima ili literarnim egzibicijama. Ideje su predstavljene

jasno, u pravolinijskom kretanju od početka ka završnoj poenti. Sve

u svemu, rezultati su zadovoljavajući, priče čitljive, duhovite i provokativne,

upravo onakve kakve se od naučne fantastike očekuju.

U sledećem koraku-segmentu „Grbovniku“ (koji sadrži priče uklopljene

u istoimeni roman), pisac širi svoj pogled i zahvat pa koristi

drugačije (nežanrovske) fantastičke tradicije odnosno spreman je da

svojim pričama, pored osnovnog nivoa zapleta, pridoda i drugojačija

čitanja/značenja, npr. alegorijska. Nastavak ovog dobrodošlog pomaka

je i izlazak iz prepoznatljivih žanrovskih matrica u segmentu

„Glavni tok“ koji čine priče koje nisu naučna fantastika (ili nisu samo

naučna fantastika) i u kojima autor razmišlja i piše slobodnije, ne

upinjući se da što pre stigne do završne rečenice. Konačno, segment

„Radionica“ sadrži proze pisane za potrebe svojevrsnog takmičenja

u pisanju priča na zadatu temu, organizovanog na sajtu „Znak Sagite“

tokom 2011-2013. godine. Ove su priče „najslobodnije“ u čitavoj

zbirci jer se Anđelković više ne smatra obaveznim niti da poštuje

žanrovske modele niti da bude jednosmerno-svrsishodno racionalan

(pa je voljan da malo i odluta zaveden samim tekstom) baš kao što

dopušta sebi eksperimente u gradnji rečenica, tačkama pripovedanja

odnosno u samom jeziku koji koristi. Šarolikost ovih priča uverljivo

potvrđuje mogućnost da se provokativno iskorači iz naučenog.

U konačnom sagledavanju, zbirka „Kratke priče i Akvarijum

za zlatnog karaša“ je svedočanstvo o Anđelkovićevom stalnom odmaku,

vrednom iskoraku sa literarnih pozicija koje su osvojene,

odnosno kreativni odgovor na iskušenja koja nudi (traži) „kratko“

pripovedanje, ta večita tajna i izazov.

#fantastika #recenzije